Саркози спасава новине

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга из Париза
Париз, 27.  јануара – Пожелевши им веће тираже и мудрије пословање, председник Никола Саркози је представницима штампаних медија окупљеним прошле недеље у Јелисејској палати обећао 600 милиона евра како би се извукли из дубоке кризе у којој се налазе.

Тек што је 5. јануара на снагу ступила реформа електронских медија, чија је кључна мера укидање реклама на јавној телевизији, што треба да буде надокнађено из државне касе, шеф државе је још једном завукао руку у касу и извадио приличну суму која ће бити распоређена преко различитих мера у периоду од три године.

Као у случају банкарског система, тако се и у случају штампе држава ставила у улогу спасиоца, задирући дубље у осетљиве односе власти и медија.  

Свестан тога, Саркози је осетио потребу да се дистанцира, објашњавајући представницима штампе да им се не обраћа са „драги пријатељи” да би „сачувао свачију независност”.

Најављујући „хитне” мере које треба предузети, Саркози је закључио да је дошао последњи тренутак за спас штампаних медија, односно за проналажење новог економског модела који ће омогућити да преброде кризу коју је глобална финансијска криза само продубила.

„Интервенција државе је легитимна, поготово што еснаф штампе  није био у стању да сам на сто стави проблем економске ситуације у коју је доспео”, објаснио је Саркози педагошким тоном.

Штампа у Француској је већ дуго у кризи, а разлози су бројни, од оних који погађају новине широм света, као што је опадање прихода од оглашивача, пад тиража, еволуција Интернета, до оних специфичнијих, као што су трошкови штампања који су у Француској за 30 до 40 одсто већи од европског просека.

Зато је једна од главних мера предвиђена Саркозијевим планом да се модернизују штампарије и драстично смање трошкови штампања, чему су до сада на путу стајали јаки синдикати, због бојазни да би модернизација у штампаријама водила ка масовном отпуштању „технолошких вишкова”.

Процена шефа државе је да је потребна и боља дистрибуција листова, а новац ће нарочито бити уложен за доставу новина директно на кућна врата, као што је то случај у англосаксонским земљама, уместо поштом, што је то најчешће било до сада. Ова мера би требало да повећа ефикасност дистрибуције, а самим тим и да повећа број претплатника.

Посебну пажњу Саркози је поклонио развоју интернет-сајтова листова, ма како то изгледало парадоксално јер се управо развој Интернета најчешће окривљује за пад тиража листова.

Кључна препорука, међутим, односи се на саму понуду штампаних медија, оријентисаних ка информисању и изношењу ставова, која, према мишљењу Саркозију, мора да буде промењена. Одлуку о томе како ову понуду прилагодити новом времену и новим генерацијама он је, међутим, мудро оставио уредницима и новинарима.

Велики национални листови, попут „Монда” и „Фигара”, изразили су задовољство најављеним мерама, упркос различитим политичким оријентацијама („Монд” је традиционално оријентисан ка левици а „Фигаро” важи за конзервативни, десничарки лист.). Они су и највише погођени кризом, али и традиционално малим тиражима (око 300.000 примерака), што се објашњава веома развијеном регионалном штампом у Француској (најтиражнији француски лист, „Уест Франс”, излази у око 800.000 примерака).

Они који немају проблема са тиражима, попут бесплатних листова који се сваког јутра деле у метроу („ Метро”, „20 минит”, „Директ соар”, „Матен плус”) сматрају да је шеф државе одлучио да се додвори медијима који имају јак утицај у политичкој сфери, без обзира на мале тираже. По речима бившег директора „20 минит”, Фредерика Фијуа, директори националних листова подржавају систем државних субвенција за медије, јер су неспособни да направе профит.

Међу критикама које су се могле прочитати у мање утицајним медијима од „Фигара” и „Монда”, шеф државе је притекао у помоћ листовима чији су власници његови пријатељи, попут Арноа Лагардера, једног од највећих медијских газда у земљи.

Незадовољство Саркозијевим „поклоном” изразили су и неки синдикати новинара, који сматрају да ће најављене мере помоћи пре свега уредницима, али не и новинарима.

Утисак је да за Саркозија улог није велики, а да би политичка добит од ове акције спасавања медија могла бити далекосежна.