Даниел Рахамим – печат Холокауста

Александар Николић*

„Ми, преживели, нисмо прави сведоци. Прави сведоци, они који поседују неизрециву истину, јесу утопљеници, мртви, нестали”, написао је Примо Леви.

Онима који су, упркос свему, преживели, није потребан Међународни дан сећања на Холокауст. Сваког дана одишу кривицом зашто су баш они преживели. Све их је мање, тренутно око 196.000, просечне старости 87 година, од којих 48 одсто у Израелу.

Холокауст је више од геноцида. Издваја се и у својој јединственој свеобухватности. Да је нацистичка Немачка освојила Аљаску, сатрла би јеврејску општину Џуно, до последњег чеда и старице.

Један од симбола Холокауста је Даниел Рахамим, један једини, самцијат јеврејски становник егејског острва Лерос. Када су крајем јула 1944. есесовци депортовали Јевреје крајњег европског југоисточног крајичка, са Родоса и Коса, било им је есенцијално да путем ка Пиреју покупе и Даниела. Тих дана се Црвена армија приближавала Варшави и Румунији, а савезници Фиренци, те су се утврђивали у Нормандији. Немци су били потпуно свесни да је рат изгубљен. Али који рат? Рат против Јевреја, рат над свим ратовима, улазио је у своју завршну тријумфалну фазу тоталног истребљења јеврејства Старог континента. Теретне композиције возова које су хрлиле превозећи изабрани народ у логоре смрти уживале су првенство пролаза над онима које су достављале толико насушно снабдевање трупама Вермахта у повлачењу. Атински, за Јевреје транзитни, логор Хајдари расформиран је само месец дана након Даниеловог транспорта у Аушвиц.

Непоновљив је и патолошки педантан механизам – Даниел није био ожењен, њиме би се окончало јеврејско присуство на Леросу, није ликвидиран на самом острву, нити по отпловљавању с њега гурнут у море – не, био је прикључен мукотрпницима у 28 дана страхотном транспорту. Био је лоциран и спојен са својом родоском породицом. Саобраћајни прорачуни били су беспрекорни, а трошкови, подразумева се, финансирани од самих жртава њиховим претходним темељним пљачкањем.

Италија је 1912, током Турско-италијанског рата, окупирала Додеканезе. Лозански мир из 1923. потврдио је италијански посед ове групе егејских острва. Фашистички режим их је колонизовао, подстицао локално становништво на прихватање италијанске културе, сузбијајући грчке установе. Током 31 године италијанске владавине Лерос је утврђиван и грађен захваљујући његовом стратешком положају, великим и дубоким лукама. Изграђен је нови модел града, један од најбољих примера италијанске рационалистичке архитектуре, као и морнаричка постаја Портолаго.

Златно доба Родоса и његових јеврејских житеља наступило је с новитетима који су пристизали. Знатан број јеврејске омладине похађао је италијанске школе, друштвени живот био живахан, издаван је „Eл болетин” на јеврејско-шпанском. Заједница је досегла 4.500 душа, имућни су помагали сиромашним породицама.

Жртве расних закона које су донеле Мусолинијеве владе од 1938. до 1944. били су Јевреји и афрички становници Италијанског царства. Први и најважнији међу њима био је краљевски декрет од 17. новембра 1938, којим су, између осталог, Јеврејима забрањени бракови с Аријевцима, били су искључени из запослења у јавном сектору, војске и система образовања, те им је ограничено поседовање имовине. Свакако потез изнуђен Хитлеровим притисцима, али је присутно и схватање укорењености учења посттридентске католичке цркве, код дела фашиста – Јевреји су перципирани као препрека трансформацији друштва, наклоњени декадентним либералним демократијама. Чињеница је да током диктатуре пре 1938. није било расне легислатуре. Отпочела је тек пола године пре формирања Челичног пакта. Челници Националне фашистичке партије (ПНФ), попут Итала Балба, противили су јој се. Јевреји су били незнатна и урбано интегрисана мањина, бројећи 48.000, односно 0,1 одсто укупног становништва.

Фашистичка индоктринација на Родосу интензивирала се 1936. с Де Векијем, идеолошки острашћеним антисемитским гувернером, који је спровео забрану грчког језика ван цркава и прогласио расне законе на Јом кипур 1938. Јевреји су почели да емигрирају у северну Африку, Белгијски Конго, САД, Аргентину, па чак и у непосредно блиску Турску. Они који су стекли италијанско држављанство после 1919. лишени су га и били приморани да се иселе. Историјском игром судбине, тиме су спасени.

Расне законе је скрајнуо, најтеже одредбе и анулирао Иниго Кампиони, морнарички официр, који је заменио Де Векија, а по капитулацији Италије се и борио против Немаца, што је платио животом у Италијанској Социјалној Републици.

За спровођење немачке окупације на Родосу били су задужени ветерани чији су односи са Јеврејима били опуштени. Током Пeсaхa 1944. бомбардовањем је фатално страдала јеврејска четврт Ђудерија, укључујући и синaгогу Кал гранде. Премда су још 15. септембра 1943. освојили Родос, а 3. октобра преузели и Кос, до јула 1944. нису предузете мере против Јевреја.

Лета 1944. двојица СС официра послати су из атинске Розенбергове команде на Родос. Ајхман је за депортацију задужио капетана Антона Бургера, ранијег команданта логора Терезинштат, старог 32 године. Коришћен је списак наслеђен од карабинијера са 1.661 нумерисаним именом. Иронично, овај списак смрти откуцаван је на полеђини образаца укњижбе рођења.

Двадесетог јула наређено је мушкарцима старијим од 18 година да се јаве Гестапоу, уз дозволе за рад, зарад регрутације у ратне напоре. Ка њима, затвореним у собама, без хране и воде, Италијан који је заливао цвеће усмерио је црево и одмах био упуцан. Следећег дана наређено је женама да се с децом придруже, носећи залихе хране за десет дана, као и своје драгоцености. До 21. јула, сви Јевреји су ухапшени, а њихова имовина конфискована. Турски генерални конзул на Родосу, Селахатин Улкумен, касније проглашен за Праведника међу народима, у последњем тренутку, издајући пасоше, спасао је 42 Јевреја с Родоса и Коса. Заправо, само 13 их је заиста поседовало турско држављанство.

Обманом и оперативно-логистичким цинизмом, својственим СС-у, међу заточене је убачен издајник Пепо Реканати. Обраћао им се на јеврејско-шпанском како би, стекавши поверење, открио где су скривена богатства.

У недељу, 23. јула, почела је депортација, 1.615 несрећника спроведено је до луке кроз испражњени центар града, сирене за узбуну обзнаниле су полицијски час. То су били последњи тренуци јеврејске заједнице Родоса с којом је нестала и древна културна баштина Романиота и Сефарада.

Укрцани су на три старе бродице за превоз угља. Путем су се усидрили на Леросу како би покупили Даниела, трговцa дрветом који је пословао на острву. У међувремену је и брод са Коса стигао до Лероса, где су сапатници били обједињени. Услед савезничких ваздушних напада пловило се ноћу. Теретњаци су били пренатрпани, храна оскудна, а то лето ужарено. У Пиреј су допловили 31. јула, после девет дана. Седморо није издржало, њихова тела бачена су у море.

Камионима су превезени у концентрациони логор Хајдари, где је дошло до бруталног погоршања стања; батинања и претњи. Мушкарци су раздвојени од жена и деце, прикључивши се групи од последњих 900 Јевреја концентрисаних у Атини.

После три дана на железничкој станици Руф, под претњом оружја, жене и деца су поново одвојени од мушкараца и укрцани у теретне вагоне, 2.500 изгладнелих и скрханих кренуло је на бескрајан пут. Вагони су имали мали прозор прекривен решетком и две канте; једна с водом, а друга је служила за нужду. Већина је путовала колена подвијених испод браде. Најмање 65 сабијених по вагону нису знали куда иду, пролазећи и кроз Београд. Око 100 страдалника умрло је успут.

Шеснаестог августа стигли су у Аушвиц-Биркенау. Жене с децом одељене од мушкараца подвргнути су Менгелеовој селекцији. Око 1.900 послато је директно у гасне коморе, док су преостали постали логораши, 346 мушкараца је тетовирано бројевима Б7159-Б7504, а 254 жена А24215-А24468. Одбијали су да поверују да су им породице угушене, упркос диму који се вио из крематоријума. Од 1.709 депортованих с Додеканеза преживело је само 163.

Даниел Рахамим је човек који је запечатио Холокауст.

*Почасни конзул Републике Србије у Израелу