Daniel Rahamim – pečat Holokausta

Aleksandar Nikolić*

„Mi, preživeli, nismo pravi svedoci. Pravi svedoci, oni koji poseduju neizrecivu istinu, jesu utopljenici, mrtvi, nestali”, napisao je Primo Levi.

Onima koji su, uprkos svemu, preživeli, nije potreban Međunarodni dan sećanja na Holokaust. Svakog dana odišu krivicom zašto su baš oni preživeli. Sve ih je manje, trenutno oko 196.000, prosečne starosti 87 godina, od kojih 48 odsto u Izraelu.

Holokaust je više od genocida. Izdvaja se i u svojoj jedinstvenoj sveobuhvatnosti. Da je nacistička Nemačka osvojila Aljasku, satrla bi jevrejsku opštinu Džuno, do poslednjeg čeda i starice.

Jedan od simbola Holokausta je Daniel Rahamim, jedan jedini, samcijat jevrejski stanovnik egejskog ostrva Leros. Kada su krajem jula 1944. esesovci deportovali Jevreje krajnjeg evropskog jugoistočnog krajička, sa Rodosa i Kosa, bilo im je esencijalno da putem ka Pireju pokupe i Daniela. Tih dana se Crvena armija približavala Varšavi i Rumuniji, a saveznici Firenci, te su se utvrđivali u Normandiji. Nemci su bili potpuno svesni da je rat izgubljen. Ali koji rat? Rat protiv Jevreja, rat nad svim ratovima, ulazio je u svoju završnu trijumfalnu fazu totalnog istrebljenja jevrejstva Starog kontinenta. Teretne kompozicije vozova koje su hrlile prevozeći izabrani narod u logore smrti uživale su prvenstvo prolaza nad onima koje su dostavljale toliko nasušno snabdevanje trupama Vermahta u povlačenju. Atinski, za Jevreje tranzitni, logor Hajdari rasformiran je samo mesec dana nakon Danielovog transporta u Aušvic.

Neponovljiv je i patološki pedantan mehanizam – Daniel nije bio oženjen, njime bi se okončalo jevrejsko prisustvo na Lerosu, nije likvidiran na samom ostrvu, niti po otplovljavanju s njega gurnut u more – ne, bio je priključen mukotrpnicima u 28 dana strahotnom transportu. Bio je lociran i spojen sa svojom rodoskom porodicom. Saobraćajni proračuni bili su besprekorni, a troškovi, podrazumeva se, finansirani od samih žrtava njihovim prethodnim temeljnim pljačkanjem.

Italija je 1912, tokom Tursko-italijanskog rata, okupirala Dodekaneze. Lozanski mir iz 1923. potvrdio je italijanski posed ove grupe egejskih ostrva. Fašistički režim ih je kolonizovao, podsticao lokalno stanovništvo na prihvatanje italijanske kulture, suzbijajući grčke ustanove. Tokom 31 godine italijanske vladavine Leros je utvrđivan i građen zahvaljujući njegovom strateškom položaju, velikim i dubokim lukama. Izgrađen je novi model grada, jedan od najboljih primera italijanske racionalističke arhitekture, kao i mornarička postaja Portolago.

Zlatno doba Rodosa i njegovih jevrejskih žitelja nastupilo je s novitetima koji su pristizali. Znatan broj jevrejske omladine pohađao je italijanske škole, društveni život bio živahan, izdavan je „El boletin” na jevrejsko-španskom. Zajednica je dosegla 4.500 duša, imućni su pomagali siromašnim porodicama.

Žrtve rasnih zakona koje su donele Musolinijeve vlade od 1938. do 1944. bili su Jevreji i afrički stanovnici Italijanskog carstva. Prvi i najvažniji među njima bio je kraljevski dekret od 17. novembra 1938, kojim su, između ostalog, Jevrejima zabranjeni brakovi s Arijevcima, bili su isključeni iz zaposlenja u javnom sektoru, vojske i sistema obrazovanja, te im je ograničeno posedovanje imovine. Svakako potez iznuđen Hitlerovim pritiscima, ali je prisutno i shvatanje ukorenjenosti učenja posttridentske katoličke crkve, kod dela fašista – Jevreji su percipirani kao prepreka transformaciji društva, naklonjeni dekadentnim liberalnim demokratijama. Činjenica je da tokom diktature pre 1938. nije bilo rasne legislature. Otpočela je tek pola godine pre formiranja Čeličnog pakta. Čelnici Nacionalne fašističke partije (PNF), poput Itala Balba, protivili su joj se. Jevreji su bili neznatna i urbano integrisana manjina, brojeći 48.000, odnosno 0,1 odsto ukupnog stanovništva.

Fašistička indoktrinacija na Rodosu intenzivirala se 1936. s De Vekijem, ideološki ostrašćenim antisemitskim guvernerom, koji je sproveo zabranu grčkog jezika van crkava i proglasio rasne zakone na Jom kipur 1938. Jevreji su počeli da emigriraju u severnu Afriku, Belgijski Kongo, SAD, Argentinu, pa čak i u neposredno blisku Tursku. Oni koji su stekli italijansko državljanstvo posle 1919. lišeni su ga i bili primorani da se isele. Istorijskom igrom sudbine, time su spaseni.

Rasne zakone je skrajnuo, najteže odredbe i anulirao Inigo Kampioni, mornarički oficir, koji je zamenio De Vekija, a po kapitulaciji Italije se i borio protiv Nemaca, što je platio životom u Italijanskoj Socijalnoj Republici.

Za sprovođenje nemačke okupacije na Rodosu bili su zaduženi veterani čiji su odnosi sa Jevrejima bili opušteni. Tokom Pesaha 1944. bombardovanjem je fatalno stradala jevrejska četvrt Đuderija, uključujući i sinagogu Kal grande. Premda su još 15. septembra 1943. osvojili Rodos, a 3. oktobra preuzeli i Kos, do jula 1944. nisu preduzete mere protiv Jevreja.

Leta 1944. dvojica SS oficira poslati su iz atinske Rozenbergove komande na Rodos. Ajhman je za deportaciju zadužio kapetana Antona Burgera, ranijeg komandanta logora Terezinštat, starog 32 godine. Korišćen je spisak nasleđen od karabinijera sa 1.661 numerisanim imenom. Ironično, ovaj spisak smrti otkucavan je na poleđini obrazaca uknjižbe rođenja.

Dvadesetog jula naređeno je muškarcima starijim od 18 godina da se jave Gestapou, uz dozvole za rad, zarad regrutacije u ratne napore. Ka njima, zatvorenim u sobama, bez hrane i vode, Italijan koji je zalivao cveće usmerio je crevo i odmah bio upucan. Sledećeg dana naređeno je ženama da se s decom pridruže, noseći zalihe hrane za deset dana, kao i svoje dragocenosti. Do 21. jula, svi Jevreji su uhapšeni, a njihova imovina konfiskovana. Turski generalni konzul na Rodosu, Selahatin Ulkumen, kasnije proglašen za Pravednika među narodima, u poslednjem trenutku, izdajući pasoše, spasao je 42 Jevreja s Rodosa i Kosa. Zapravo, samo 13 ih je zaista posedovalo tursko državljanstvo.

Obmanom i operativno-logističkim cinizmom, svojstvenim SS-u, među zatočene je ubačen izdajnik Pepo Rekanati. Obraćao im se na jevrejsko-španskom kako bi, stekavši poverenje, otkrio gde su skrivena bogatstva.

U nedelju, 23. jula, počela je deportacija, 1.615 nesrećnika sprovedeno je do luke kroz ispražnjeni centar grada, sirene za uzbunu obznanile su policijski čas. To su bili poslednji trenuci jevrejske zajednice Rodosa s kojom je nestala i drevna kulturna baština Romaniota i Sefarada.

Ukrcani su na tri stare brodice za prevoz uglja. Putem su se usidrili na Lerosu kako bi pokupili Daniela, trgovca drvetom koji je poslovao na ostrvu. U međuvremenu je i brod sa Kosa stigao do Lerosa, gde su sapatnici bili objedinjeni. Usled savezničkih vazdušnih napada plovilo se noću. Teretnjaci su bili prenatrpani, hrana oskudna, a to leto užareno. U Pirej su doplovili 31. jula, posle devet dana. Sedmoro nije izdržalo, njihova tela bačena su u more.

Kamionima su prevezeni u koncentracioni logor Hajdari, gde je došlo do brutalnog pogoršanja stanja; batinanja i pretnji. Muškarci su razdvojeni od žena i dece, priključivši se grupi od poslednjih 900 Jevreja koncentrisanih u Atini.

Posle tri dana na železničkoj stanici Ruf, pod pretnjom oružja, žene i deca su ponovo odvojeni od muškaraca i ukrcani u teretne vagone, 2.500 izgladnelih i skrhanih krenulo je na beskrajan put. Vagoni su imali mali prozor prekriven rešetkom i dve kante; jedna s vodom, a druga je služila za nuždu. Većina je putovala kolena podvijenih ispod brade. Najmanje 65 sabijenih po vagonu nisu znali kuda idu, prolazeći i kroz Beograd. Oko 100 stradalnika umrlo je usput.

Šesnaestog avgusta stigli su u Aušvic-Birkenau. Žene s decom odeljene od muškaraca podvrgnuti su Mengeleovoj selekciji. Oko 1.900 poslato je direktno u gasne komore, dok su preostali postali logoraši, 346 muškaraca je tetovirano brojevima B7159-B7504, a 254 žena A24215-A24468. Odbijali su da poveruju da su im porodice ugušene, uprkos dimu koji se vio iz krematorijuma. Od 1.709 deportovanih s Dodekaneza preživelo je samo 163.

Daniel Rahamim je čovek koji je zapečatio Holokaust.

*Počasni konzul Republike Srbije u Izraelu