Научници су деценијама примећивали да се рак и Алцхајмерова болест ретко јављају код исте особе, што је подстакло нагађања да једно обољење може да пружи одређену заштиту од јављања другог.

Нова студија спроведена на мишевима нуди могуће молекуларно објашњење за ову медицинску загонетку: чини се да протеин који производе ћелије рака продире у мозак, где помаже у разградњи наслага које се често доводе у везу с Алцхајмеровом болешћу, пише часопис Nature.

Студија, на којој се радило чак 15 година, објављена је прошле недеље у часопису Ceell и могла би да помогне научницима у развоју лекова за лечење Алцхајмерове болести. „Имају један део слагалице“, каже Доналд Вивер, неуролог и хемичар са Истраживачког института Крембил при Универзитету у Торонту у Канади. „То свакако није цела слика. Али јесте њен занимљив део.”

Вивера је ова загонетка заинтересовала још на почетку његове медицинске обуке, када је један старији патолог успут приметио:

„Ако видите некога са Алцхајмеровом болешћу, та особа никада није имала рак.”

Та реченица му се дубоко урезала у памћење током година у којима је дијагностиковао хиљаде људи оболелих од Алцхајмера.

„Не могу да се сетим ниједне особе са деменцијом која је имала рак“, каже он.

Епидемиолошки подаци не указују на тако оштру поделу, али мета-анализа из 2020. године, заснована на подацима више од 9,6 милиона људи, показала је да је дијагноза рака повезана са 11 одсто мањом учесталошћу Алцхајмерове болести. Тај однос је било тешко разјаснити, јер су истраживачи морали да контролишу различите спољне факторе.

Људи, на пример, могу да умру од рака пре него што доживе године у којима се обично јављају симптоми Алцхајмерове болести, а неке терапије за рак могу да изазову когнитивне сметње, које би могле да прикрију дијагнозу Алцхајмера.

Ипак, временом се накупило довољно података да увере Јуминга Луа, неуролога са Универзитета науке и технологије Хуаџонг у Вухану, у Кини, да детаљније истражи биологију која стоји иза овог тренда.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Orlando (@orlandovargasnutrition)

Контрола разградње протеина

Истраживачи у Луовој лабораторији шест година су трагали за најбољим начином да код мишева моделују оба стања. На крају је тим одлучио да пресади три различите врсте људских тумора – плућа, простате и дебелог црева, у мишеве са Алцхајмеровом болести. Мишеви који су имали рак нису развили мождане плакове карактеристичне за Алцхајмерову болест, наводи Лу. „Тада смо се запитали: ‘зашто?’”

Истраживачи су потом анализирали протеине које су лучиле те ћелије рака, трагајући за онима који могу да прођу заштитну крвно-мождану баријеру и уђу у мозак. Та потрага сузила је списак на један протеин, назван цистатин Це.

Цеистатин Це је мали протеин који производе готово све ћелије у људском организму и стално се излучује у крв. Његова основна биолошка улога је да регулише активност ензима званих цистеинске протеазе, који учествују у разградњи протеина унутар ћелија и у ванћелијском простору. Другим речима, цистатин Це делује као својеврсна „кочница“: спречава да разградња протеина измакне контроли и оштети здраво ткиво.

У клиничкој медицини, цистатин Це је већ годинама познат као поуздан биомаркер функције бубрега. За разлику од креатинина, на његов ниво у крви знатно мање утичу старост, пол, мишићна маса или исхрана, па се сматра прецизнијим показатељем гломеруларне филтрације. Управо зато се све чешће користи у савременој нефрологији.

Последњих година, међутим, интересовање за цистатин Це нагло је порасло и изван области бубрежних болести. Посебно интригантна постаје његова улога у мозгу и неуродегенеративним обољењима, пре свега Алцхајмеровој болести.

Истраживања су показала да се цистатин Це може везивати за бета-амилоид - протеин који се код Алцхајмерове болести погрешно савија и ствара токсичне плакове у мозгу. Сматра се да цистатин Це може да спречи агрегацију бета-амилоида или да олакша његову разградњу, чиме потенцијално делује заштитно на нервне ћелије.

Повећане количине цистатина Це

Ту се надовезује и најновије откриће које је привукло пажњу светске научне јавности: ћелије рака производе повећане количине цистатина Це, а тај протеин, како сугерише нова студија, може да пређе крвно-мождану баријеру и у мозгу смањи накупљање патолошких протеинских наслага. Управо овај механизам могао би делимично да објасни зашто се рак и Алцхајмерова болест статистички ређе јављају код исте особе, што је парадокс који деценијама збуњује лекаре и истраживаче.

Занимљиво је и то што цистатин Це има двоструку улогу у развоју малигних болести. У неким врстама тумора он може да допринесе агресивности болести, јер утиче на ремоделовање ткива и инвазивност ћелија. У другим контекстима, пак, делује заштитно и ограничава неконтролисано разарање ткива. Управо та двострука природа га чини изузетно сложеним, али и фасцинантним молекулом за истраживање.

Због свега тога, цистатин Це се данас посматра као потенцијална терапијска мета. Научници разматрају могућност да се његово деловање искористи или опонаша у развоју нових лекова за Алцхајмерову болест, без изазивања штетних ефеката повезаних са раком.