Трајна наклоност према филму

После кратке и тешке болести, у Београду је преминула Милица Томић, дугогодишња новинарка и филмска критичарка.

Новинарска каријера Милице Томић (рођене Крстић) у потпуности је била везана за „Политику”, у коју је стигла са Филозофског факултета у Београду. Прошла је оштро, вишемесечно тестирање способности и образовања. После стажа на Београдској хроници прешла је на Културну рубрику, којој је остварила своје амбиције и дала значајан допринос култури главног града и филмској уметности, пишући о широком дијапазону тема и културних појава. Студије филозофије су одредиле њен новинарски стил заснован на темељности и озбиљности уметнутих у богату и разложну реченицу. Њени текстови су били и остали стабилна грађевина, свака чињеница је проверена и постављена на право место, а закључци логични и поуздани. Почела је од сликарства, а касније се посветила писању о филмској уметности.

У периоду кад је стигла у „Политику”, Културна рубрика је била оаза новинарских величина: Драгослав Адамовић Зира, Олга Божичковић, Милутин Чолић, Олга Боснић, Миодраг Максимовић, Влада Булатовић Виб, Радован Поповић, Милан Влајчић, Владимир Стефановић, Бранка Оташевић, Рајко Ђурић... У подстицајном окружењу лако је кренула у новинарску авантуру. Слушала је њихове савете, али и развијала свој новинарски рукопис по којем је остала препознатљива и цењена међу читаоцима, глумцима, редитељима и филмским радницима. Њен став се уважавао. Пратила је домаће (посебно Пулу) и стране фестивале, написала безброј разговора са угледним уметницима.

По њеним текстовима се пише историја Феста и других филмских манифестација у земљи. Милутин Чолић је био њен старији колега који јој је широкогрудо пружао прилику да искаже мишљење и оцене, посебно о домаћој кинематографији и новим остварењима. Одређено време је провела као уредница у Недељној редакцији, затим као уредница дневне ТВ стране, стално пишући колумну „Мој видео избор”.

Биографију сваког новинара чине и личности које упознаје и са којима сарађује. Још пре професионалног ангажовања, захваљујући супругу, глумцу Миливоју Мићи Томићу, упознала је Радивоја Лолу Ђукића и његову супругу Веру Илић, Ђокицу Милаковића и Жељку Рајнер, Рахелу Ферари, Милену Дравић, Драгана Николића, Бату Паскаљевића, Бату Живојиновића, Љубишу Самарџића, Соју Јовановић, Раду Гутешу, Воју Мирића, Олгицу Станисављевић, Ђузу Стојиљковића... Као и позоришне асове Бекима Фехмиуа, Мишу Јанкетића, Бранку Петрић, Марију Милутиновић... Хвалила је филмове Живка Николића, Лордана Зафрановића, Горана Марковића и Рајка Грлића, Горана Паскаљевића... Капитал блиске комуникације са угледним ствараоцима и личностима из културног живота трошила је дискретно и са обазривошћу искреног пријатеља.

Милица Томић је била поносна Чукаричанка, прави локал-патриота, иако је већи део живота провела у Улици Проте Матеје и на Дедињу. Рођена је на Чукаричкој падини, ту завршила основну школу и у близини 13. Београдску гимназију. Волела је да каже да јој је Донка Шпичек била пионирска инструкторка! У златним годинама и даље се дружила са кумовима и пријатељима из детињства. Тамо се и завршила њена животна прича.

У зборнику филмских критичара „Посебан кадар” („Чигоја штампа”) написала је: „Сада, на крају баладе, када би ме питали да ли се кајем, одговорила бих да сам уживала сваког тренутка у својој новинарској каријери филмског извештача и критичара. Опет бих радила исти новинарски посао. Хвала мојим родитељима који су ми развили љубав према филму. Хвала менторима и колегама... Толико од мене, уз један савет млађим колегама да никад не одустану од оног што воле и желе у професији, да то што воле раде са љубављу и успех неће изостати.”

Филм је остао њена трајна наклоност коју је пренела на сина Миодрага Мишка Томића, археолога у Народном музеју, снаху Мају, економисту, унука Милутина, докторанда биохемије. Последњи текст је објавила у фебруару прошле године, наравно, у „Политици”. Биће сахрањена у породичном кругу на Топчидерском гробљу.

.