Установљена награда „Душан Митић Цар”

Ниш – Успоменом на њега, говоримо о њему, али још више говоримо о себи. Борбом против заборава у његову част, боримо се да у сећању сачувамо оног који је од пролазности бранио све нас – наше улице, погледе, додире, једну метаморфозу града и људи, човека који је од наизглед пролазних момената обичних живота стварао вечност, али и тренутке замрзнуте у времену којима и та горда вечност завиди.

Ако би Нишлијама поставили асоцијацију уз помоћ термина – фотографија, град, хроничар и рокенрол, без изузетка сви би одговорили – Душан Митић Цар.

Елем, интернет часопис за културу „Гледишта” и породица покојног Душана Митића Цара, покренули су годишњу награду за фотографију која ће носити име чувеног фотографа.

Конкурс за прво издање награде биће отворен 9. марта на дан Царевог рођења и трајаће до 1. октобра када часопис „Гледишта” обележава свој рођендан. Име првог лауреата биће познато 23. октобра на дан када је Цар отишао у вечност.

Имајући у виду временски опсег трајања конкурса и чињеницу да ће награда имати национални, али и могући регионални карактер, творци идеје гаје наду да би ово признање брзо могло да постане једно од битнијих у области у којој се додељује.

– Његови први кораци били су аматерски, али је брзо изградио препознатљив рукопис. До 1983. године, када постаје стални фото-репортер, већ је формирао стил заснован претежно на црнобелој фотографији, јасној осетљивости за тренутак, човека и емоције. Сарађивао је са „Графитом”, „Народним новинама”, „Вечерњим Новостима” и другим медијима, бележећи све – од уличних сцена до значајних догађаја. У том периоду профилисао се као фотограф који не бележи само чињенице, него исписује визуалне приче – наводи се у тексту часописа „Гледишта”.

Душан Митић Цар, рођен је 9. марта 1953. године у Нишу, граду у којем је и преминуо 23. октобра 2021. у 68. години. Златно доба његовог стваралаштва биле су осамдесете и деведесете када је стекао статус једног од најбољих фотографа Србије и некадашње Југославије.

Објавио је црнобелу књигу рок фотографија „Књига ритма” 1991. године, затим луксузну фото-монографију „Ниш – град са сновима” 1995. године и биографску књигу – вероватно и свој најзначајнији збирни рад „Књига беде” 2001. посвећену сиромаштву, социјалној неједнакости и маргинализованим заједницама.

Цареви савременици, колеге и пријатељи истичу – да његове фотографије јесу имале душу али да би било непотпуно чак и штуро окарактерисати их само на тај начин. Оне су имале и нешто више – визију, поенту, причу и изражену личност. Ако слика говори хиљаду речи, онда је његова слика (фотографија) својих хиљаду речи могла да каже и шапатом и криком, и молитвом и опоменом, и да увек буде подједнако искрена и убедљива.

Ипак, прича о Цару има и своју тужну страну. Нажалост поделио је судбину многих уметника који су крај дочекали на маргини. У болести био је готово сирот и заборављен без помоћи који би му значила у последњим данима.

Награда која ће понети његово име, јесте знак захвалности и знак сећања на њега, али је у исто време и опомена нама – да такве људе више пазимо док су живи.

Већ речено, награду су установили часопис „Гледишта” и породица покојног фотографа. „Гледишта” од 2023. постоје искључиво у онлајн формату и после вишедеценијске паузе настављају традицију оригиналне штампане верзије овог часописа који је излазио у периоду између 1953. и 1964. године.

Стални сарадници часописа из тог, по њега славног периода били су: Станислав Винавер, Велимир Живојиновић Масука, Вук Филиповић и многи други.

За генерације које долазе, остаће забележено да је у „Гледиштима” неке од својих првих песама објавио и Бранко Миљковић.