Од малена навучена на науку

Бави се науком. Ужива у настави. Ефикасност јој је средње име. Заговорник је квалитетног образовања за које се бори – др Јелица Милошевић, доцент на Хемијском факултету Универзитета у Београду на Катедри за биохемију. У научноистраживачком раду посвећена је разоткривању тајни неуродегенеративних обољења. У преношењу знања студентима иза ње је деценија искуства, а тек јој је 34 године. Колеге из научног миљеа, с далеко већим радним и животним искуством, препознају је као диву будућности српске науке. Ако бисте питали њене ближње да је опишу једном речју, рекли би да је – брза. Енергије јој не мањка. У слободно време трчи.  

– Суштина је у томе што ако се врло рано навучете на науку и на школу и на постигнућа, врло рано научите и да будете много ефикасни. Нема празног хода. А ако сте радознала особа и не држи вас место, нађете времена за све активности које волите. А ја волим и јогу, планинарење, трчање, шетњу, уметност, као и науку и да преносим знање – дочарава у разговору за наш лист Јелица Милошевић.

Додатно убрзање у виду подршке пружају јој породица, браћа, партнер Дејан, другарице, пријатељи, колеге, професори, ментори... Још у средњој школи знала је да ће се, кад порасте, дефинитивно бавити науком и да ће бити наставник. Завршила је Тринаесту београдску гимназију као ученица генерације, а затим и Хемијски факултет у Београду као студенткиња генерације на смеру биохемија. Ту је завршила и мастер и докторске студије.

– Највећи узор била ми је професорка биологије у средњој школи, Тања или Татјана Миловановић, која и даље ради у Тринаестој гимназији. Моја љубав према настави настала је на часовима на којима је она предавала, толико посвећено, с љубављу и према науци и према преношењу знања. Уследили нови узори на факултету и током постдокторског усавршавања. Могу рећи да су све то изузетне жене. Моја менторка са докторског рада Наталија Половић заинтересовала ме је баш за поље којим се сада бавим, за тај поглед на протеин и његову динамику, промене у структури. На неки начин отворила ми је врата ове области и то се не заборавља. Такође, Сара Линсе, професорка са Универзитета у Лунду, код које сам била на постдокторском усавршавању, узор ми је и на научном и на другим животним пољима – каже Милошевићева.

Уз коментар да су људи у науци доста критични, а самим тим и самокритични, а да смо као друштво шкрти на комплиментима, она истиче да јој признање „За жене у науци”, које је завредела за 2025. годину, значи као похвала за претходни рад и поверење за будући. Деценију и по ова награда додељује се изузетним научницама у нашој домовини, а овај јубилеј био је повод недавног скупа у Палати науке – одредишту за младе и радознале који желе да истражују и сазнају више, ван оквира прописаног плана и програма наставе и учења већ од основне школе.

– Видеће да је наука све око нас. У тим годинама и ја сам желела да разумем како функционишу ствари у природи и ту заправо почиње стварна лепота природних наука. Девојчице бих охрабрила да буду радознале, да питају, јер немамо увек пред собом добру прилику и леп приказ науке, али треба трагати, налазити начине да се дође до правих информација. Саветујем их да у одлучивању буду своје, да се ослањају на интуицију, а да науче да се са грешкама носе, да и из њих уче, јер грешке су, наравно, неминовне посебно у експерименталним наукама – каже Милошевићева.

У истраживачком раду она се бави амилоидним агрегирањем. То је, како објашњава, облик агрегирања протеина који се јавља у неуродегенеративним болестима као што су Паркинсонова или Алцхајмерова. Њен научни фокус је на биохемији и биофизици амилоида – посебних протеинских агрегата, који су повезани са бројним патолошким стањима, пре свега онима која погађају мозак, а кроз своју докторску дисертацију, заједно са својом менторком, отпочела је прво истраживање амилодиних агрегата на структурном и биофизичком нивоу у нашој земљи.

– Пројекат за који сам награђена бави се протеином који агрегира у Паркинсоновој болести и различитим формама агрегата који настају, а постоје различите форме тих фибрилних агрегата који се могу довести у везу са различитим степенима развоја болести. Моја идеја је да то на неком биофизичком нивоу детаљније испитам: разлике у структури, токсичности, неким термодинамичким, односно физичким феноменима. Као и сваки научни рад, и овај је део велике слагалице, односно сакупљања нових знања, ради проналажења начина за ефикасне третмане Паркинсонове болести. То наравно не значи да ће резултат овог пројекта бити лек, али је део сакупљања фундаменталних знања која ће једног дана, надам се, допринети да се боље третирају болести за које данас немамо адекватне лекове – разјаснила је Милошевићева.