Od malena navučena na nauku

Bavi se naukom. Uživa u nastavi. Efikasnost joj je srednje ime. Zagovornik je kvalitetnog obrazovanja za koje se bori – dr Jelica Milošević, docent na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu na Katedri za biohemiju. U naučnoistraživačkom radu posvećena je razotkrivanju tajni neurodegenerativnih oboljenja. U prenošenju znanja studentima iza nje je decenija iskustva, a tek joj je 34 godine. Kolege iz naučnog miljea, s daleko većim radnim i životnim iskustvom, prepoznaju je kao divu budućnosti srpske nauke. Ako biste pitali njene bližnje da je opišu jednom rečju, rekli bi da je – brza. Energije joj ne manjka. U slobodno vreme trči.  

– Suština je u tome što ako se vrlo rano navučete na nauku i na školu i na postignuća, vrlo rano naučite i da budete mnogo efikasni. Nema praznog hoda. A ako ste radoznala osoba i ne drži vas mesto, nađete vremena za sve aktivnosti koje volite. A ja volim i jogu, planinarenje, trčanje, šetnju, umetnost, kao i nauku i da prenosim znanje – dočarava u razgovoru za naš list Jelica Milošević.

Dodatno ubrzanje u vidu podrške pružaju joj porodica, braća, partner Dejan, drugarice, prijatelji, kolege, profesori, mentori... Još u srednjoj školi znala je da će se, kad poraste, definitivno baviti naukom i da će biti nastavnik. Završila je Trinaestu beogradsku gimnaziju kao učenica generacije, a zatim i Hemijski fakultet u Beogradu kao studentkinja generacije na smeru biohemija. Tu je završila i master i doktorske studije.

– Najveći uzor bila mi je profesorka biologije u srednjoj školi, Tanja ili Tatjana Milovanović, koja i dalje radi u Trinaestoj gimnaziji. Moja ljubav prema nastavi nastala je na časovima na kojima je ona predavala, toliko posvećeno, s ljubavlju i prema nauci i prema prenošenju znanja. Usledili novi uzori na fakultetu i tokom postdoktorskog usavršavanja. Mogu reći da su sve to izuzetne žene. Moja mentorka sa doktorskog rada Natalija Polović zainteresovala me je baš za polje kojim se sada bavim, za taj pogled na protein i njegovu dinamiku, promene u strukturi. Na neki način otvorila mi je vrata ove oblasti i to se ne zaboravlja. Takođe, Sara Linse, profesorka sa Univerziteta u Lundu, kod koje sam bila na postdoktorskom usavršavanju, uzor mi je i na naučnom i na drugim životnim poljima – kaže Miloševićeva.

Uz komentar da su ljudi u nauci dosta kritični, a samim tim i samokritični, a da smo kao društvo škrti na komplimentima, ona ističe da joj priznanje „Za žene u nauci”, koje je zavredela za 2025. godinu, znači kao pohvala za prethodni rad i poverenje za budući. Deceniju i po ova nagrada dodeljuje se izuzetnim naučnicama u našoj domovini, a ovaj jubilej bio je povod nedavnog skupa u Palati nauke – odredištu za mlade i radoznale koji žele da istražuju i saznaju više, van okvira propisanog plana i programa nastave i učenja već od osnovne škole.

– Videće da je nauka sve oko nas. U tim godinama i ja sam želela da razumem kako funkcionišu stvari u prirodi i tu zapravo počinje stvarna lepota prirodnih nauka. Devojčice bih ohrabrila da budu radoznale, da pitaju, jer nemamo uvek pred sobom dobru priliku i lep prikaz nauke, ali treba tragati, nalaziti načine da se dođe do pravih informacija. Savetujem ih da u odlučivanju budu svoje, da se oslanjaju na intuiciju, a da nauče da se sa greškama nose, da i iz njih uče, jer greške su, naravno, neminovne posebno u eksperimentalnim naukama – kaže Miloševićeva.

U istraživačkom radu ona se bavi amiloidnim agregiranjem. To je, kako objašnjava, oblik agregiranja proteina koji se javlja u neurodegenerativnim bolestima kao što su Parkinsonova ili Alchajmerova. Njen naučni fokus je na biohemiji i biofizici amiloida – posebnih proteinskih agregata, koji su povezani sa brojnim patološkim stanjima, pre svega onima koja pogađaju mozak, a kroz svoju doktorsku disertaciju, zajedno sa svojom mentorkom, otpočela je prvo istraživanje amilodinih agregata na strukturnom i biofizičkom nivou u našoj zemlji.

– Projekat za koji sam nagrađena bavi se proteinom koji agregira u Parkinsonovoj bolesti i različitim formama agregata koji nastaju, a postoje različite forme tih fibrilnih agregata koji se mogu dovesti u vezu sa različitim stepenima razvoja bolesti. Moja ideja je da to na nekom biofizičkom nivou detaljnije ispitam: razlike u strukturi, toksičnosti, nekim termodinamičkim, odnosno fizičkim fenomenima. Kao i svaki naučni rad, i ovaj je deo velike slagalice, odnosno sakupljanja novih znanja, radi pronalaženja načina za efikasne tretmane Parkinsonove bolesti. To naravno ne znači da će rezultat ovog projekta biti lek, ali je deo sakupljanja fundamentalnih znanja koja će jednog dana, nadam se, doprineti da se bolje tretiraju bolesti za koje danas nemamo adekvatne lekove – razjasnila je Miloševićeva.