Вра­бац – пти­ца ко­ја под­се­ћа на сун­ча­не да­не

На­ша пре­сто­ни­ца је град ко­ји с по­но­сом мо­же да при­ча о сво­јој исто­ри­ји. До из­гле­да ка­кав има да­нас до­шао је по­сле мно­го успо­на и па­до­ва. Сру­шен је и по­но­во са­гра­ђен ви­ше од че­тр­де­сет пу­та. Све те бит­ке оста­ви­ле су траг. При­че о њи­ма пре­но­си­ле су се на мла­ђе ге­не­ра­ци­је, а вре­ме­ном су по­ста­ле ле­ген­де. Јед­на од њих је о ма­лој пти­ци ко­ја је про­гла­ше­на сим­бо­лом Бе­о­гра­да.

На­кон тур­ског на­па­да 1456. го­ди­не, ме­ђу број­ним стра­да­ли­ма на­ђен је и ма­ле­ни вра­бац, по­го­ђен са три стре­ле. Ка­ко су оне ус­пе­ле да усмр­те та­ко ма­ју­шну пти­цу, ни­је ја­сно. Али он је сво­јим жи­во­том спа­сао три срп­ска вој­ни­ка и од тог тре­нут­ка по­стао сим­бол стра­да­ња. Ка­сни­је му је до­де­ље­на и уло­га спа­си­те­ља, а вре­ме­ном је по­стао и за­штит­ни знак Бе­о­гра­да јер вра­ба­ца је би­ло у на­шем гра­ду ви­ше не­го би­ло где.

Ове пти­це по­зна­те су по ле­по­ти и умил­ном цвр­ку­ту ко­ји под­се­ћа на ле­пе, сун­ча­не да­не. У по­след­ње вре­ме све их је ма­ње и број­ност ове вр­сте ге­не­рал­но је у па­ду. Та­чан по­да­так о то­ме ко­ли­ко их да­нас жи­ви у пре­сто­ни­ци не по­сто­ји.

– За Евро­пу се зна да их има ма­ње па је прет­по­став­ка да је и код нас та­ко. Љу­ди при­ме­ћу­ју, на­ро­чи­то ста­ри­ји су­гра­ђа­ни, да их не­ма као пре. То не мо­ра од­мах да зна­чи да је тач­но, мо­же би­ти и да су дру­га­чи­је рас­по­де­ли­ли сво­је рас­про­стра­ње­ње. Мо­жда их има ма­ло ви­ше на обо­ди­ма гра­да, а ма­ње у цен­тру. Та­ко­ђе, љу­ди и не обра­ћа­ју па­жњу до­вољ­но, ако по­гле­да­мо у жбу­ње или дру­го зе­ле­ни­ло, ту су – ка­же Урош Сто­јиљ­ко­вић из Дру­штва за за­шти­ту и про­у­ча­ва­ње пти­ца Ср­би­је.

У на­шој зе­мљи по­сто­је че­ти­ри сор­те и то су по­ку­ћар и пољ­ски, ко­ји жи­ве у пре­сто­ни­ци, и две ре­ђе вр­сте, шпан­ски и вра­бац ка­ме­њар, жи­ве на ју­гу зе­мље.

– До­ста су со­ци­јал­на вр­ста и жи­ве у за­јед­ни­ци. Ста­ни­ште су им жбу­но­ви и ни­ско ра­сти­ње. За­то апе­лу­је­мо на љу­де у гра­до­ви­ма да во­де ра­чу­на о зе­ле­ним по­вр­ши­на­ма јер се они ту оку­пља­ју у ја­ти­ма, по­го­то­во у то­ку зи­ме ка­да се удру­жу­ју да би пре­жи­ве­ли хлад­не да­не, а и да би се за­јед­но за­шти­ти­ли од гра­бљи­ви­ца – об­ја­снио је Сто­јиљ­ко­вић.

Ста­ни­ште им је бит­но и због ис­хра­не, углав­ном се хра­не пше­ни­цом и жи­та­ри­ца­ма, али док од­га­ја­ју мла­дун­це је­ду ин­сек­те, за­то би тре­ба­ло обра­ти­ти па­жњу и сма­њи­ти упо­тре­бу ин­сек­ти­ци­да. Сме­та им бу­ка, а у на­шем гра­ду је апа­рат за раз­ду­ва­ва­ње ли­шћа бу­чан и ко­ри­сти се и на ме­сти­ма где за то баш и не­ма по­тре­бе. А раз­ба­ца­но ли­шће сма­њу­је шан­су да про­на­ђу ја­је не­ког ин­сек­та. На не­ко­ли­ко ме­ста по­ста­вље­ни су бил­бор­ди ко­ји су пре­ви­ше све­тли и сме­та­ју пти­ца­ма.

Ви­ше па­жње о сад­њи жбу­но­ва и одр­жа­ва­ње по­сто­је­ћих, као и оста­вља­ње хра­ни­ли­ца на по­год­ним ме­сти­ма мо­гло би да до­ве­де до по­ве­ћа­ња бро­ја ових пти­ца.

– Они во­ле да жи­ве у гру­пи, та­ко да ако су­гра­ђа­ни пла­ни­ра­ју да им на­пра­ве ку­ћи­це ва­жно је да то бу­ду „со­ли­те­ри” у ко­ји­ма ће да жи­ви ви­ше по­ро­ди­ца. Мо­ра­ју да бу­ду по­ста­вље­ни из­над зе­мље да дру­ге жи­во­ти­ње не мо­гу да их до­хва­те. Сад­ња укра­сних жбу­но­ва око згра­де ста­на­ри­ма мо­же да улеп­ша улаз или дво­ри­ште и да при­ма­ми врап­це ко­ји ће им улеп­ша­ва­ти ју­тра и да­не цвр­ку­та­њем. Тре­ба­ло би им оста­вља­ти во­ду и ле­ти и зи­ми, на­ро­чи­то ле­ти ка­да во­ле да се ку­па­ју – до­дао је Сто­јиљ­ко­вић.