Кад др­ве­ће „про­го­во­ри”

Шта нас то при­вла­чи да про­во­ди­мо вре­ме у при­ро­ди, у зе­ле­ни­лу, ме­ђу биљ­ка­ма, што да­ље од уси­ја­ног град­ског бе­то­на? Па, при­јат­но је, опу­ште­но, ле­по... Ипак, ма­ло нас ће мо­ћи да об­ја­сни да је ми­рис шу­ме мо­жда и глав­ни фак­тор ко­ји нас „зо­ве” ме­ђу др­ве­ће на Ади Ци­ган­ли­ји, у Ко­шут­њак, на Зве­зда­ру, Ве­ли­ко рат­но остр­во...     

А на пи­та­ња за­што шу­ме има­ју сво­је ми­ри­се и ка­ко нам ти ми­ри­си мо­гу по­мо­ћи у њи­хо­вом очу­ва­њу, за спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни пор­тал „Кли­ма 101” пи­ше др Зо­ри­ца По­по­вић са Ин­сти­ту­та за би­о­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња „Си­ни­ша Стан­ко­вић” – Ин­сти­тут од на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја за Ре­пу­бли­ку Ср­би­ју, Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду. Она на­во­ди да ка­рак­те­ри­стич­ни ми­ри­си шу­ме за­пра­во по­ти­чу од спе­ци­фич­них ор­ган­ских је­ди­ње­ња ко­је биљ­ке не­пре­ста­но еми­ту­ју, о све­ту би­ља­ка ко­је уз по­моћ ових је­ди­ње­ња ре­гу­ли­шу кли­му, бо­ре се про­тив па­то­ге­на, па и ме­ђу­соб­но ко­му­ни­ци­ра­ју.

– Ми­рис шу­ме, ко­ји је је­дан од нај­по­зна­ти­јих ми­ри­са при­ро­де по­ве­зан са пси­хо­фи­зич­ким бла­го­ста­њем чо­ве­ка, ни­је са­мо „по­за­ди­на” на­шег при­јат­ног ис­ку­ства бо­рав­ка у при­ро­ди. Он је упра­во ма­ни­фе­ста­ци­ја јед­ног ве­о­ма сло­же­ног би­о­хе­миј­ског ме­ха­ни­зма ко­ји об­ли­ку­је шум­ске за­јед­ни­це и ре­гу­ли­ше од­но­се из­ме­ђу ње­них чла­но­ва. Са­чи­њен је од мо­ле­ку­ла ко­ји спа­да­ју у гру­пу та­ко­зва­них ис­пар­љи­вих ор­ган­ских је­ди­ње­ња. Њих биљ­ке син­те­ти­шу као део сво­је фи­зи­о­ло­ги­је и адап­тив­них стра­те­ги­ја, а за­тим еми­ту­ју у ат­мос­фе­ру – пи­ше др По­по­вић.  

У тој ме­ша­ви­ни, од­ре­ђе­на је­ди­ње­ња пре­о­вла­ђу­ју за­ви­сно од вр­сте до­ми­нант­ног др­ве­ћа па се не­по­гре­ши­во раз­ли­ку­је ми­рис бо­ро­ве шу­ме (где до­ми­ни­ра­ју мо­но­тер­пе­ни, по­пут ал­фа-пи­не­на) од ми­ри­са шу­ме хра­ста (са нај­ве­ћим уче­шћем изо­пре­на).

Др­ве­ће мо­жда не мо­же да при­ча, али има спо­соб­ност „ко­му­ни­ка­ци­је”, од­но­сно хе­миј­ске сиг­на­ли­за­ци­је из­ме­ђу је­дин­ки.

Је­ди­ње­ња ко­ја про­из­во­де биљ­ке се уоби­ча­је­но де­ле на при­мар­не ме­та­бо­ли­те, ко­ји обез­бе­ђу­ју енер­ги­ју за жи­вот­не функ­ци­је (ше­ће­ри, ли­пи­ди, про­те­и­ни), и на спе­ци­ја­ли­зо­ва­не ме­та­бо­ли­те, ра­ни­је на­зи­ва­не и се­кун­дар­не, ко­ји има­ју до­ми­нант­но еко­ло­шку уло­гу, у ве­зи са опра­ши­ва­њем и од­бра­ном од би­љо­је­да и па­то­ге­на.

Спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни ме­та­бо­ли­ти об­у­хва­та­ју ра­зно­вр­сне гру­пе је­ди­ње­ња: ал­ка­ло­и­де, фла­во­но­и­де, тер­пе­но­и­де, фе­нол­не ки­се­ли­не. Ме­ђу њи­ма јед­ну по­себ­ну гру­пу чи­не ис­пар­љи­ва ор­ган­ска је­ди­ње­ња ко­ја са­чи­ња­ва­ју ка­рак­те­ри­сти­чан ми­рис шум­ске за­јед­ни­це и уну­тар ње оба­вља­ју број­не функ­ци­је: ре­гу­ли­шу адап­та­ци­ју на то­плот­ни стрес, УВ зра­че­ње и су­шу, чи­не хе­миј­ску од­бра­ну од па­то­ге­на, при­вла­че ин­сек­те опра­ши­ва­че и пре­да­то­ре би­љо­је­да, па чак и омо­гу­ћа­ва­ју хе­миј­ску сиг­на­ли­за­ци­ју из­ме­ђу би­ља­ка.

На­уч­ни ра­до­ви су де­це­ни­ја­ма уна­зад ука­зи­ва­ли на то да је­ди­ње­ња ко­ја осло­ба­ђа­ју биљ­ке на­пад­ну­те хер­би­во­ра­ма иза­зи­ва­ју код су­сед­них ста­ба­ла про­ме­не зна­чај­не за од­бра­ну, су­ге­ри­шу­ћи на по­сто­ја­ње ко­му­ни­ка­ци­је из­ме­ђу би­ља­ка (фе­но­мен „др­ве­ћа ко­је при­ча”).

Но­ви­ја ис­тра­жи­ва­ња по­твр­ђу­ју да биљ­ке мо­гу да ша­љу и при­ма­ју ин­фор­ма­ци­је у об­ли­ку ис­пар­љи­вих ор­ган­ских је­ди­ње­ња, бу­ду­ћи да сме­ше је­ди­ње­ња ко­је биљ­ке осло­ба­ђа­ју ре­флек­ту­ју њи­хо­во фи­зи­о­ло­шко ста­ње. Ове ин­фор­ма­ци­је пре­но­се се ка­ко из­над зе­мље та­ко и ис­под зе­мље, мре­жом та­ко­зва­них ми­ко­ри­за, ис­пар­љи­вих је­ди­ње­ња и хе­миј­ских из­лу­че­ви­на ко­је се осло­ба­ђа­ју у ри­зос­фе­ру (слој зе­мљи­шта ко­ји окру­жу­је ко­рен биљ­ке).

Свр­ха ове со­фи­сти­ци­ра­не ко­му­ни­ка­ци­је је да не­на­пад­ну­та ста­бла по­ве­ћа­ју про­дук­ци­ју од­брам­бе­них је­ди­ње­ња и та­ко до­при­не­су ве­ћој от­пор­но­сти це­ле за­јед­ни­це.

Ми­ри­си шу­ме за­пра­во су ва­жан чи­ни­лац у шум­ској ми­кро­кли­ми.

Уло­га ис­пар­љи­вих ор­ган­ских је­ди­ње­ња се не за­вр­ша­ва на ни­воу биљ­ке или шум­ске за­јед­ни­це: њи­хов ути­цај до­се­же до ат­мос­фер­ских про­це­са и ути­ца­ја на ло­кал­ну кли­му.

Ми­ри­си шу­ме нам мо­гу по­мо­ћи у њи­хо­вом упра­вља­њу и очу­ва­њу на­ше око­ли­не. По­зна­ва­ње при­ро­де и ди­на­ми­ке еми­си­ја ис­пар­љи­вих ор­ган­ских је­ди­ње­ња мо­же би­ти дра­го­це­ни алат у упра­вља­њу шу­ма­ма.

Пре све­га, раз­у­ме­ва­ње хе­миј­ских про­фи­ла раз­ли­чи­тих вр­ста омо­гу­ћа­ва про­це­ну от­пор­но­сти шу­ма на то­плот­не та­ла­се, пред­ви­ђа­ње ри­зи­ка од по­жа­ра, пра­ви­лан из­бор вр­ста с ци­љем сма­ње­ња ин­тер­ак­ци­ја са ур­ба­ним за­га­ђе­њем азот­ним ок­си­ди­ма, бо­ље пла­ни­ра­ње за­са­да у скла­ду са оче­ки­ва­ним кли­мат­ским про­ме­на­ма…

По­зна­то је да кли­мат­ске про­ме­не, као и про­ме­не на­ме­не зе­мљи­шта усло­вља­ва­ју и про­ме­не у шум­ским еко-си­сте­ми­ма, пре све­га у рас­про­стра­ње­њу, ви­тал­но­сти, ди­вер­зи­те­ту и број­но­сти шу­ма на на­шем под­руч­ју.  

А де­таљ­но по­зна­ва­ње еко-фи­зи­о­ло­шких ка­рак­те­ри­сти­ка и хе­миј­ског про­фи­ла шум­ских вр­ста и за­јед­ни­ца омо­гу­ћа­ва ефи­ка­сни­је очу­ва­ње би­о­ди­вер­зи­те­та (вр­ста, за­јед­ни­ца, еко-си­сте­ма), што зна­чи и очу­ва­ње хе­миј­ског ди­вер­зи­те­та и је­дин­стве­ног хе­миј­ског про­фи­ла шу­ма ко­ји до­при­но­си ми­кро­кли­ми и ста­бил­но­сти еко-си­сте­ма.

Та­ко­ђе, до­при­но­си бо­љој про­це­ни ри­зи­ка од ва­тре јер ин­фор­ма­ци­је о са­др­жа­ју из­ра­зи­то за­па­љи­вих ис­пар­љи­вих је­ди­ње­ња и њи­хо­вим еми­си­ја­ма мо­гу по­бољ­ша­ти мо­де­ло­ва­ње ри­зи­ка од шум­ских по­жа­ра.

Фин­ска пла­ва из­ма­гли­ца

У бо­ре­ал­ним шу­ма­ма Фин­ске то­ком ле­та еми­ту­ју се ве­ли­ке ко­ли­чи­не мо­но­тер­пе­на. Ови мо­ле­ку­ли ула­зе у ре­ак­ци­је са озо­ном и дру­гим ок­си­дан­си­ма, фор­ми­ра­ју­ћи се­кун­дар­не ор­ган­ске аеро­со­ле. Те сит­не че­сти­це рас­пр­шу­ју сун­че­ву све­тлост и до­при­но­се ви­зу­ел­ном фе­но­ме­ну по­зна­том као пла­ва из­ма­гли­ца, ко­ја да­је шум­ским пла­нин­ским пре­де­ли­ма ка­рак­те­ри­сти­чан пла­ви­ча­сти тон.

Дру­гим ре­чи­ма, ми­ри­си шу­ме ко­је осе­ћа­мо функ­ци­о­ни­шу и као при­род­на кли­ма­ти­за­ци­ја еко-си­сте­ма. Ове че­сти­це та­ко­ђе по­ста­ју је­згра за кон­ден­за­ци­ју во­де­не па­ре, што ути­че на ства­ра­ње обла­ка и ло­кал­не кли­мат­ске усло­ве.