Поносна на своју децу

Приједор – Светосавска повеља за најбољег учитеља на подручју општине Приједору протеклој години припала је Љубици Бабић, која у просвети радибезмало четири деценије. Признање јој је поводом Савиндана,школске славе, уручио начелник општине Приједор,Марко Павић.

– Не могу да опишем осећања, први пут ми је понестало речи, казала је Бабићева и подсетила на почетак седамдесетих година протеклог века када је завршила учитељску школу и крочила у учионицу.Није, вели, ни размишљала о наставку школовања јер јој је учитељски занат био довољан да крене у нови живот и почне да зарађује за хлеб.Љубица је прве учитељске дане започела у селу Јелићкакод Приједора, наставила у Нишевићима а потом у основној школи „Вук Караџић” у Омарској, где и данас ради.У Јелићки је провела тринаест тешких али незаборавних година. Сећа се свакодневног пешачења до посла и до петнаест километара.

– Наравно,није било ни правог пута до школе а камоли превоза.Била сам срећна када би наишла нека коњска кола којима би се превезла до школе, са осмехом говори Љубица држећи у наручју прегршт букета које је добила од бивших и садашњих ученика и колега.

Памти и времена када у селима под Козаром није било струје па је са децом морала да ради уз петролејку или свећу.Упркос томе,никада није зажалила што се определила за ово занимање које,казује, има више лепих него ружних страна.Жали само што су учионице данас више празне него пуне и што у неким одељењима првих разреда основне школе седи свега неколико ђака.

– У време великих киша догађало се да се да излије река Гомјеница.Тада бих се изула и прешла преко воде да бих стигла на време на посао, јер нисам могла да дозволим да ме деца чекају, прича најбоља учитељица. Не крије да је за све године проведене у раду са децом у свакој генерацији имала љубимца, само што то никада није откривала, нити признала том ученику.Поносна је на све генерације које је извела.Сада су то, набраја, лекари,професори, инжењери,занатлије, речју часни и поштени људи.

– Дешава се да ме се сете ученици које сам давно учила. Дођу, донесу ми цвеће, присетимо се заједничких тренутака. То је диван осећај који се не може ничим мерити, каже на крају Љубица и вели да би опет, када би била у могућности да бира, изабрала исти позив. Бити учитељ, је, по њој, хумано и захтевно занимање које никада неће изгубити лепоту и вредност.