Ponosna na svoju decu

Prijedor – Svetosavska povelja za najboljeg učitelja na području opštine Prijedoru protekloj godini pripala je Ljubici Babić, koja u prosveti radibezmalo četiri decenije. Priznanje joj je povodom Savindana,školske slave, uručio načelnik opštine Prijedor,Marko Pavić.

– Ne mogu da opišem osećanja, prvi put mi je ponestalo reči, kazala je Babićeva i podsetila na početak sedamdesetih godina proteklog veka kada je završila učiteljsku školu i kročila u učionicu.Nije, veli, ni razmišljala o nastavku školovanja jer joj je učiteljski zanat bio dovoljan da krene u novi život i počne da zarađuje za hleb.Ljubica je prve učiteljske dane započela u selu Jelićkakod Prijedora, nastavila u Niševićima a potom u osnovnoj školi „Vuk Karadžić” u Omarskoj, gde i danas radi.U Jelićki je provela trinaest teških ali nezaboravnih godina. Seća se svakodnevnog pešačenja do posla i do petnaest kilometara.

– Naravno,nije bilo ni pravog puta do škole a kamoli prevoza.Bila sam srećna kada bi naišla neka konjska kola kojima bi se prevezla do škole, sa osmehom govori Ljubica držeći u naručju pregršt buketa koje je dobila od bivših i sadašnjih učenika i kolega.

Pamti i vremena kada u selima pod Kozarom nije bilo struje pa je sa decom morala da radi uz petrolejku ili sveću.Uprkos tome,nikada nije zažalila što se opredelila za ovo zanimanje koje,kazuje, ima više lepih nego ružnih strana.Žali samo što su učionice danas više prazne nego pune i što u nekim odeljenjima prvih razreda osnovne škole sedi svega nekoliko đaka.

– U vreme velikih kiša događalo se da se da izlije reka Gomjenica.Tada bih se izula i prešla preko vode da bih stigla na vreme na posao, jer nisam mogla da dozvolim da me deca čekaju, priča najbolja učiteljica. Ne krije da je za sve godine provedene u radu sa decom u svakoj generaciji imala ljubimca, samo što to nikada nije otkrivala, niti priznala tom učeniku.Ponosna je na sve generacije koje je izvela.Sada su to, nabraja, lekari,profesori, inženjeri,zanatlije, rečju časni i pošteni ljudi.

– Dešava se da me se sete učenici koje sam davno učila. Dođu, donesu mi cveće, prisetimo se zajedničkih trenutaka. To je divan osećaj koji se ne može ničim meriti, kaže na kraju Ljubica i veli da bi opet, kada bi bila u mogućnosti da bira, izabrala isti poziv. Biti učitelj, je, po njoj, humano i zahtevno zanimanje koje nikada neće izgubiti lepotu i vrednost.