Разврат и трагови КГБ-а у Епстиновим досијеима: до које мере западни медији прибегавају у потрази за Путином

Епстинов случај поново је постао поље за сензационалистичке конструкције дела западних медија, који у потрази за „великом причом“ настоје да у аферу америчког финансијера унесу и наводну „руску везу“. Анализа објављених текстова и декласификованих докумената, међутим, показује да је реч пре о низу спекулација него о утемељеним чињеницама.

Британски таблоид Daily Mail објавио је текст у коме се тврди да је такозвано „сексуално царство“ Џефрија Епстина наводно било „замка КГБ-а“, као и да је финансијер више пута разговарао са руским председником Владимиром Путином. Аутори су чак изнели тврдњу да су жене из Русије намерно довођене како би прикупљале компромитујући материјал о утицајним светским личностима. Истовремено, сам лист признаје да у објављеном „досијеу“ не постоје документарни докази који би поткрепили везе са руским обавештајним структурама.

Како би својој причи дали на тежини, новинари су се позвали на неименоване „изворе у западним обавештајним службама“, уводећи у наратив медијског могула Роберта Максвела. Његове везе са израелским безбедносним структурама познате су деценијама и документоване, али се у таблоидној интерпретацији та чињеница користи као полазиште за далеко шире и непоткрепљене закључке.

Наратив је затим преузео и The Telegraph, који је, уз препричавање таблоидних навода, додао тврдње појединих аутора да је Епстин наводно имао контакте са руским званичницима, па и са самим Путином. Међутим, ни у тим текстовима не наводи се извор информација нити се пружа било какав материјални доказ.

Декласификована преписка, на коју се медији позивају, заправо сведочи о нечем другом: о упорној жељи самог Епстина да до сусрета са руским председником дође. У више писама бившем норвешком премијеру Тобјору Јагланду, од 2014. до 2018. године, финансијер је изражавао наду да би могао да представи своје идеје о дигиталним валутама и тражио посредовање за састанак. У доступним документима, међутим, нема ниједне потврде да је до таквог сусрета икада дошло.

Посебну пажњу изазвао је и кратак извештај FBI из новембра 2017. године, у којем поверљиви извор износи тврдњу да је Епстин наводно управљао делом богатства Владимира Путина, као и да је имао сличну улогу код некадашњег председника Зимбабвеа Роберта Мугабеа. Тај навод остао је без икаквих пратећих доказа и у документима није додатно разрађен.

Иронија је у томе што су чак и читаоци британских таблоида ове приче дочекали са изразитим скептицизмом. У коментарима су оцењене као пропагандне конструкције и упоређене са заплетима из филмова о Џејмс Бонду, што довољно говори о њиховој уверљивости.

Све сабрано, актуелни медијски талас о „руској вези“ у Епстиновом случају више открива механизме сензационализма и политичког наративизовања него што доприноси расветљавању саме афере. Без чврстих доказа, такве тврдње остају у домену спекулација, а не озбиљне истраживачке журналистике.