Прву гитару сам направио сам

Спрема се празник рокенрола за 19. фебруар у МТС дворани у Београду када ће Дадо Топић концертом обележити шест деценија уметничког рада.

Није много музичара који могу да се похвале оваквим стажом. Топића многи зову господин рокер, а и такву репутацију није лако заслужити. У интервјуу за „Политику” Дадо Топић говори о предстојећем концерту, одрастању, првој гитари, љубавној балади, вештачкој интелигенцији…

Ко ће од гостију поделити бину са вама на предстојећем концерту у Београду?

Зоран Кнежевић председник САНУ, Јосип Бочек, Ратко Дивјак, моји београдски пријатељи Срђан Марјановић, Крле и Илке из „Генерације 5”, браћа Јелић из „JУ Групе”, Дејан Цукић, Иван Кукић, Игор Винц, Невена Божовић, Брано Ликић, Принц од Врање, Амир из групе ЗАР, Ана Петановска, Јоан Тудоран продуцент из Темишвара који је урадио нову песму коју ћемо премијерно извести. Посебно ми је драго што је позив прихватио Радомир Михаиловић Точак. Отпеваћемо песму „Зашто не волим снег”. Нажалост, неке колеге које смо звали су спречене да дођу или су одсутни или имају већ унапред заказане обавезе. Биће то вече за ретроспективу свега што смо радили у протеклих 60 година.

Први концерт у Београду је распродат, а други термин заказан је за 20. фебруар. Планирате ли да посетите још неки град у Србији?

Свакако да након концерата у Београду желимо да наставимо те свирке, као кратку турнеју. Волео бих да прођемо кроз Нови Сад, Крагујевац, Ниш, да прођемо и Македонију и Црну Гору, јер једноставно то је један јако леп програм који желим да покажем људима у свим просторима бивше државе. Видећемо колико далеко ћемо успети у свему томе, али у плану је седам, осам концерата.

Свирали сте у неколико бендова са пријатељима, сарађивали са многим музичарима и такмичили се на фестивалима. Шта вас је музика научила кроз све године?

Живот музичара је леп, садржајан, богат, ствара искуства, гради човека да буде спреман, одлучан, да доноси праве одлуке у право време, да користи мудрости и савете осталих из посла. Али живот музичара није једноставан. У суштини, рекао бих да је то један мултидисциплинаран програм – како да се човек организује да има довољно времена за све оно што је професионално, што мора да се уради. Свакако, ту су и сарадници, спонзори, промоције, маркетинг, организација концерата, превоз инструмената, брига о здравственом стању свих људи из бенда. Уз све то, човек мора да има одређено време за приватни живот.

Имате предивну љубавну баладу „Принцеза (Негде изван планета)” снимљену са Слађаном Милошевић за такмичење за „Евровизију”. У то време нисте деловали као типични евровизијски тандем – она панк авангарда, ви рокер. Да ли и данас осећате исти занос и емоције када се сетите наступа са Слађаном?

Слађана је била изванредна уметница. У то време била је потпуно једно освежење. Имала је јединствен став према наступима, избору гардеробе. Радила је врло интересантне песме на свој начин. Да ли је то био панк или њена верзија неке нове музике, то је сад за дискусију, али она је свакако била једна дивна особа с којом је било лепо сарађивати. Нас двоје смо се срели у том тренутку да изведемо једну љубавну баладу која је имала неке предиспозиције да би била чак и песма за „Евровизију”. Били смо и на такмичењу за избор песме, али због политике и начина избора победничке песме ми једноставно нисмо могли да уђемо у ужи избор, јер се тада радило по такозваном кључу. Те године је по кључу на Евровизију требало да иде Студио Загреб, дакле, песма која је представљала тај телевизијски центар. Слађана и њена музика ће остати још дуго времена свима у лепом сећању. „Негде изнад планета” је једина љубавна балада коју је она снимила. Та песма је толико успешна, да ево, веселим се да сам баш ја био њен партнер у тој изведби. Невероватно је колико људи воли ту песму, али мислим да је такав један став према њој апсолутно заслужен.

 Сећате ли се своје прве гитаре?

У време кад сам ја одлучио да ћу бити музичар, да ћу свирати, није било гитара да се купе, није постојало тржиште, није било радњи у којима је могла да се купи гитара. Једноставно сам одлучио да сам направим гитару. Направио сам око седам гитара и на тој последњој сам могао да свирам. Али, након одређеног времена, негде 68-69. године, купио сам „фендер” џез бас. То је био бас који сам сањао тако да после тога нисам имао никаквих проблема са гитарама.

Остављате утисак упорног, доследног и скромног човека. Одрасли сте у радничкој породици. Осим што сте сами правили гитаре, још као ђак зими сте, између осталог, истоварали угаљ и зарађивали свој новац...

Имао сам врло интересантно детињство. Рано сам морао да се запошљавам. Проналазио сам послове на разним местима где год је то било могуће. Иако сам био дете из радничке породице, све оно што сам хтео могао сам сам себи да омогућим ако зарадим. У то време то је било тако, и вероватно су сви из моје генерације на тај начин долазили до одређених средстава с којима су остваривали своје снове.

 Данас је ситуација другачија?

Данас је ситуација другачија и интересантнија. Неколико генерација смо имали технолошки скок, у контексту модернизације одређених средстава, првенствено средстава информисања, а затим разних мултимедијалних пројеката. Све је то на одређени начин дигитализовано и приближено сваком човеку. Свако може наћи врло интересантну занимацију за себе и евентуално то довести на професионални ниво. Међутим, колико данас пратим догађаје на музичкој сцени, некако имам осећај да нема више тог ентузијазма и толико амбиција да се на том неком плану човек више ангажује, јер је толико много могућности за врло једноставно или потпуно на одређени начин аутоматизовано стварање нечега. Онај појам који називамо вештачка интелигенција данас је могуће користити на све могуће начине, у свим профилима и пројектима. Био сам много срећнији у моје време, кад смо компоновали музику, снимали је у студију. Сада се музика може направити на једном обичном мобилном телефону, аранжман за 10 минута. Није то то. Музика треба да се врати коренима.

Шта вам публика значи данас, у овој фази живота?

Публика је невероватно важан фактор у настојању човека или уметника да буде доследан у свом раду, да сам себи обезбеди одређени континуитет, да има константну комуникацију са људима који долазе на његове концерте. То међусобно разумевање је јако битно јер одређује нека правила понашања. Да би неки други људи чули и дали свој глас или суд о томе шта радите, то мора да буде најбоље што можете. Човек мора да се развија у сваком смислу и да са годинама трајања доноси све боље и боље песме. Публику можете разочарати само једном, никад више.

 Како одржавате добар глас и вокалну форму?

Верујем у то да глас не треба школовати нити одржавати у форми. Ми рокери треба да имамо аутентичан, свој израз и своју боју гласа. Никакво школовање не долази у обзир. Неговање гласа је за професионалце у свету опере и концертне класичне музике. Рок певач се роди са добрим гласом.