Злата има, ко што га је и било

Златоносни Пек и његове притоке одувек су били привлачни за пустолове, љубитеље природе и ловце на благо. Изазову нисмо ни ми одолели, мада, чежња бар за малим груменом злата није била пресудна да се упутимо ка Кучеву, у средиште српског елдорада које обухвата и Нересницу, Кучајну, Благојев камен – топониме познате широм света по златној жици. Повод нашег путовања био је сусрет са Стојаном Велићем, туристичким водичем, који упркос чињеници да му је 85 година, и данас са задовољством демонстрира испирање злата.

– Многим пословима сам се бавио, био сам и физички радник, рудар у борском руднику, писар, туристички посленик у Кучеву, објашњава Стојан, додајући да му то знање и искуство добро дођу када је у служби водича. О томе како је научио да испира злато, наш домаћин каже: – У Нересници су се два брата професионално бавила испирачким занатом. Ангажовали смо их кад би нам долазиле групе туриста да покажу како се испира злато. Од њих сам пре 30 година и ја научио занат крадући очима, јер сваки занат има неку тајну.

У потрази за знањем

И док су други вредно испирали у нади да ће им се посрећити, нашем саговорнику је потрага за златом била и остала хоби. А уместо за грумењем, чешће је трагао за подацима везаним за „златну грозницу”

(/slika2)– Постоје легенде да су овде, у потрази за златом, долазили чак и стари Египћани. Међутим, нема ваљаних података да је то тачно али се зато зна да су Римљани имали своје мајдане. На ушћу Бродичке реке у Пек је Краку лу Јордан, археолошко налазиште које сведочи о некада јаком римском утврђењу и ливници злата и других племенитих метала. У трећем веку нове ере ту је био центар златарског заната моћног Римског царства, живо објашњава Стојан баш као да је у то време био на лицу места.

– Златну руду су овде вадили и Немањићи, а онда караванима слали за Дубровник, па бродовима до Грчке. Топионицу нису користили, већ само руднике. Турци су волели злато али га нису експлоатисали, наставља наш саговорник. – После Другог српског устанка на ово подручје је са запада кренуо велики број истраживача, авантуриста, путописаца... Благојев камен, је до пре скоро пола века, важио за један од најбогатијих рудника „самородног” злата у Европи. Име је добио по пастиру који је идући за стадом наишао на златни грумен и донео га у колибу. Једне олујне ноћи се код њега склонила истраживачка екипа. На растанку су од Благоја добили жути камен. Концесију за његово истраживање и експлоатацију 1902. године добили су Ђорђе Вајферт и Феликс Хофман. Рудник је радио и деведесетих година прошлог века, али не као некад. Тако да је Србија остала само на злату које се добија индустријском прерадом. Стручњаци сматрају да је то грешка, јер се у свету експлоатишу и много мања лежишта овог племенитог метала.

Љуљај ме нежно, полако

До злата се може копањем руде, па млевењем и топљењем, а може и испирањем. Испирањем се прикупља чисто, такозвано самородно злато.

Ретки испирачи који још увек шпартају само њима знаним стазама, за испирање користе методе које су им преци оставили у наслеђе а које су се користиле и у древна времена.

– За испирање злата је потребно: дрвено корито – испитак (испитач), доста воде и речни златоносни песак. Поред свега тога, пожељна је срећа и сунчан дан.

Док прича, Стојан захвата песак и додаје воду непрекидно љуљајући испирач као колевку објашњавајући нам процедуру у кратким цртама, јер се ради о правој вештини, стрпљењу и искуству. Да би се знало где злато „гризе”, река и њене притоке се прате у пролеће и с јесени. Оне су „крвоток” овдашњих кварцних масива, а својим током, заједно с кишом, снегом и ветром, круне кварц односећи зрнца чистог злата које се у природи најчешће везује за овај минерал.

– Злата има, као што га је и било, али је све мање оних који би на овај начин до њега. Мукотрпан је то посао, мора се испирати по цео дан, с рукама и ногама у води, по врућини и зими, наглашава Стојан и додаје да су већа зрнца права премија. Највећи грумен нађен у овом крају испран је у Грабовом потоку и тежио је 42 грама.

За време киша и високих водостаја, злато се не испира, јер „река тада не ради”. Али га је зато мерак тражити после таквог времена, када се грумење „приближи” обали.

Пловећи багер

– Французи су први монтирали велики багер у кориту Пака, код места Нересница, новембра 1903. године а касније још три. Кашика багера узимала би песак и шљунак са самог дна реке и бацала их на покретна сита.

Багери су радили до 1914. године. Двадесет година касније, Пек је поново почео да прекопава багер, овога пута већински власник био је краљ Александар Карађорђевић. Тада су и направљене карте Пека на којима је била уцртана и дубина песка. Злато, као специфично теже, је лежало испод слојева песка. Багер који могао да допре до веће дубине монтиран је 1934. године. По величини је био други у свету. Прве године уз његову помоћ извађено је 72 килограма злата, а већ следеће 248. Са радом се престало шестог априла 1941. године. После рата, багер је продат као старо гвожђе. Купац се надао да ће у кориту испод њега наћи злато, али је оно већ било однето, приповеда Стојан и додаје да је некада држава, тачније Народна банка, давала дозволе за испирање злата и добро плаћала, а данас нити га ко нуди, нити ко тражи.

И док испитачем лагано просејава песак, наш саговорник смишља риме на српском и матерњем – влашком језику: „испирачи моји мили срећне руке увек били, златом су се окитили...”. По његовим казивањима су снимани филмови.

– Редитељ Здравко Шотра је за филм о влашким обичајима добио прву награду у Даблину, напомиње јунак наше репортаже.

А он сам се, упркос годинама, труди да спремно дочека туристе који би да се упусте у златну авантуру. Ако не пре, онда у време манифестације „Хомољски мотиви” када испод моста на Пеку, локално становништво испира злато.