Zlata ima, ko što ga je i bilo

Zlatonosni Pek i njegove pritoke oduvek su bili privlačni za pustolove, ljubitelje prirode i lovce na blago. Izazovu nismo ni mi odoleli, mada, čežnja bar za malim grumenom zlata nije bila presudna da se uputimo ka Kučevu, u središte srpskog eldorada koje obuhvata i Neresnicu, Kučajnu, Blagojev kamen – toponime poznate širom sveta po zlatnoj žici. Povod našeg putovanja bio je susret sa Stojanom Velićem, turističkim vodičem, koji uprkos činjenici da mu je 85 godina, i danas sa zadovoljstvom demonstrira ispiranje zlata.

– Mnogim poslovima sam se bavio, bio sam i fizički radnik, rudar u borskom rudniku, pisar, turistički poslenik u Kučevu, objašnjava Stojan, dodajući da mu to znanje i iskustvo dobro dođu kada je u službi vodiča. O tome kako je naučio da ispira zlato, naš domaćin kaže: – U Neresnici su se dva brata profesionalno bavila ispiračkim zanatom. Angažovali smo ih kad bi nam dolazile grupe turista da pokažu kako se ispira zlato. Od njih sam pre 30 godina i ja naučio zanat kradući očima, jer svaki zanat ima neku tajnu.

U potrazi za znanjem

I dok su drugi vredno ispirali u nadi da će im se posrećiti, našem sagovorniku je potraga za zlatom bila i ostala hobi. A umesto za grumenjem, češće je tragao za podacima vezanim za „zlatnu groznicu”

(/slika2)– Postoje legende da su ovde, u potrazi za zlatom, dolazili čak i stari Egipćani. Međutim, nema valjanih podataka da je to tačno ali se zato zna da su Rimljani imali svoje majdane. Na ušću Brodičke reke u Pek je Kraku lu Jordan, arheološko nalazište koje svedoči o nekada jakom rimskom utvrđenju i livnici zlata i drugih plemenitih metala. U trećem veku nove ere tu je bio centar zlatarskog zanata moćnog Rimskog carstva, živo objašnjava Stojan baš kao da je u to vreme bio na licu mesta.

– Zlatnu rudu su ovde vadili i Nemanjići, a onda karavanima slali za Dubrovnik, pa brodovima do Grčke. Topionicu nisu koristili, već samo rudnike. Turci su voleli zlato ali ga nisu eksploatisali, nastavlja naš sagovornik. – Posle Drugog srpskog ustanka na ovo područje je sa zapada krenuo veliki broj istraživača, avanturista, putopisaca... Blagojev kamen, je do pre skoro pola veka, važio za jedan od najbogatijih rudnika „samorodnog” zlata u Evropi. Ime je dobio po pastiru koji je idući za stadom naišao na zlatni grumen i doneo ga u kolibu. Jedne olujne noći se kod njega sklonila istraživačka ekipa. Na rastanku su od Blagoja dobili žuti kamen. Koncesiju za njegovo istraživanje i eksploataciju 1902. godine dobili su Đorđe Vajfert i Feliks Hofman. Rudnik je radio i devedesetih godina prošlog veka, ali ne kao nekad. Tako da je Srbija ostala samo na zlatu koje se dobija industrijskom preradom. Stručnjaci smatraju da je to greška, jer se u svetu eksploatišu i mnogo manja ležišta ovog plemenitog metala.

Ljuljaj me nežno, polako

Do zlata se može kopanjem rude, pa mlevenjem i topljenjem, a može i ispiranjem. Ispiranjem se prikuplja čisto, takozvano samorodno zlato.

Retki ispirači koji još uvek špartaju samo njima znanim stazama, za ispiranje koriste metode koje su im preci ostavili u nasleđe a koje su se koristile i u drevna vremena.

– Za ispiranje zlata je potrebno: drveno korito – ispitak (ispitač), dosta vode i rečni zlatonosni pesak. Pored svega toga, poželjna je sreća i sunčan dan.

Dok priča, Stojan zahvata pesak i dodaje vodu neprekidno ljuljajući ispirač kao kolevku objašnjavajući nam proceduru u kratkim crtama, jer se radi o pravoj veštini, strpljenju i iskustvu. Da bi se znalo gde zlato „grize”, reka i njene pritoke se prate u proleće i s jeseni. One su „krvotok” ovdašnjih kvarcnih masiva, a svojim tokom, zajedno s kišom, snegom i vetrom, krune kvarc odnoseći zrnca čistog zlata koje se u prirodi najčešće vezuje za ovaj mineral.

– Zlata ima, kao što ga je i bilo, ali je sve manje onih koji bi na ovaj način do njega. Mukotrpan je to posao, mora se ispirati po ceo dan, s rukama i nogama u vodi, po vrućini i zimi, naglašava Stojan i dodaje da su veća zrnca prava premija. Najveći grumen nađen u ovom kraju ispran je u Grabovom potoku i težio je 42 grama.

Za vreme kiša i visokih vodostaja, zlato se ne ispira, jer „reka tada ne radi”. Ali ga je zato merak tražiti posle takvog vremena, kada se grumenje „približi” obali.

Ploveći bager

– Francuzi su prvi montirali veliki bager u koritu Paka, kod mesta Neresnica, novembra 1903. godine a kasnije još tri. Kašika bagera uzimala bi pesak i šljunak sa samog dna reke i bacala ih na pokretna sita.

Bageri su radili do 1914. godine. Dvadeset godina kasnije, Pek je ponovo počeo da prekopava bager, ovoga puta većinski vlasnik bio je kralj Aleksandar Karađorđević. Tada su i napravljene karte Peka na kojima je bila ucrtana i dubina peska. Zlato, kao specifično teže, je ležalo ispod slojeva peska. Bager koji mogao da dopre do veće dubine montiran je 1934. godine. Po veličini je bio drugi u svetu. Prve godine uz njegovu pomoć izvađeno je 72 kilograma zlata, a već sledeće 248. Sa radom se prestalo šestog aprila 1941. godine. Posle rata, bager je prodat kao staro gvožđe. Kupac se nadao da će u koritu ispod njega naći zlato, ali je ono već bilo odneto, pripoveda Stojan i dodaje da je nekada država, tačnije Narodna banka, davala dozvole za ispiranje zlata i dobro plaćala, a danas niti ga ko nudi, niti ko traži.

I dok ispitačem lagano prosejava pesak, naš sagovornik smišlja rime na srpskom i maternjem – vlaškom jeziku: „ispirači moji mili srećne ruke uvek bili, zlatom su se okitili...”. Po njegovim kazivanjima su snimani filmovi.

– Reditelj Zdravko Šotra je za film o vlaškim običajima dobio prvu nagradu u Dablinu, napominje junak naše reportaže.

A on sam se, uprkos godinama, trudi da spremno dočeka turiste koji bi da se upuste u zlatnu avanturu. Ako ne pre, onda u vreme manifestacije „Homoljski motivi” kada ispod mosta na Peku, lokalno stanovništvo ispira zlato.