Гренланд би могао да наруши јединство НАТО-а

Вашингтон – Унутрашња и регионална безбедносна ситуација у Ирану вероватно је најгора у последњих 200 година. Чак и у временима кад се династија Каџара распадала пре Првог светског рата, и пре него што је династија Пахлави преузела Паунов престо 1925. године, каже у разговору за „Политику” Грегори Копли, амерички политиколог и уредник часописа „Стратешка политика – одбрана и инострана политика”.

„Могуће је да би преломни тренутак за Иран могао да наступи у наредним недељама, уколико амерички и израелски војни притисак, заједно с масовним протестима, доведе до неке врсте промене власти. Могуће је да би клерици могли да буду уклоњени с функција, али је исто тако могуће да би САД, под председником Доналдом Трампом, могле преговорима да постигну неку врсту наставка постојеће клерикалне владавине”, објашњава Копли.

Како процењујете даљи развој ситуације у Ирану?

Трампов договор с владом Венецуеле крајем 2025. показао је да би он могао да издејствује сличан аранжман којим би се садашња иранска влада задржала на власти, можда без садашњег врховног вође, ајатолаха Алија Хусеинија Хамнеија, и можда чак уз јачање садашњег председника Масуда Пезешкијана да преузме улогу секуларног лидера. Тренутно ништа није извесно. Јасно је да САД имају ограничене могућности кад је реч о војном нападу на Иран. Оне могу да примене огромну ватрену моћ из ваздуха и ракета испаљених с ратних бродова, али да би то имало ефекта, морале би да пруже становницима Ирана уверавања која су им неопходна да би поново масовно изашли на улице.

Иранска јавност била је изузетно разочарана кад је председник Трамп позвао Иранце да изађу на улице и „поврате своју земљу”, обећавајући да је „помоћ на путу”. Помоћ није стигла, и након губитака десетина хиљада цивилних демонстраната протести су почели да јењавају. То је доживљено као понављање неиспуњених обећања из 1968. у Чехословачкој, 1956. у Мађарској, осамдесетих година прошлог века према ирачким Курдима, и тако даље.

До јануара 2026. године такође је постало јасно да су чланови Трамповог тима водили разговоре с представницима клерикалне владе Исламске Републике Иран, док је истовремено Трамп доводио у питање америчку подршку највидљивијем лидеру иранске опозиције, престолонаследнику Рези Пахлавију.

Како ће се даље развијати однос Ирана и САД?

САД, као и иранска опозиција и влада Исламске Републике, морају да буду свесни да се против њих формира војни блок у виду савеза Турске, Саудијске Арабије и Пакистана –свих сунитских држава. САД желе да доминирају Ираном – без обзира на то ко управља земљом – како би спречиле Русију да искористи нови трговачки пут од Азије до Атлантика који је направљен кроз Иран. С друге стране, Иран тренутно није у позицији да се одупре било чему што САД предузму, али је руска изградња Међународног транспортног коридора север–југ, од Санкт Петербурга, преко речних система до Каспијског мора, па кроз Азербејџан и Иран до Бандара Абаса, а затим до Индије, требало да представља круну руске вишевековне тежње за топловодном луком на Индијском океану. Сада се тај тростолетни сан измиче Москви из руку.

У борби за политичку, економску и војну доминацију између САД и Кине, куда би такво надметање могло да води?

У ствари, таквог надметања нема. Бар не сада. Уверење да је Народна Република Кина растућа сила и скоро равноправни конкурент САД било је погрешно, а како смо видели и 2025. и данас, кинеска привреда је у опадању. Кинеска економија је вероватно мања од половине званично наведеног БДП-а, а унутар Комунистичке партије Кине траје унутрашњи сукоб. Уверење да би Пекинг могао да се такмичи са САД сада је бесмислено, иако многи у Европи тешко прихватају могући завршетак ере кинеског раста и инвестиција.

Да ли би могло да дође до рата који укључује копнену Кину у блиској будућности?

И то је мало вероватно, иако су лидери Комунистичке партије, укључујући Си Ђинпинга, покушавали да одврате пажњу незадовољног становништва и нестабилне Народноослободилачке војске. Али кинески напад на Тајван био би кобан за партију – иако би нанео огромну штету, готово извесно би довео до кинеског пораза од стране Тајвана, Јапана, САД, а вероватно и Аустралије, Индије и других.

Хваљени руско-кинески савез, који никада није у потпуности постојао у атмосфери поверења, сада је нестао.

Ако би САД преузеле Гренланд, шта би то значило за међународно право и светски поредак?

Председник Трамп, на недавном самиту у Давосу, повукао је своју претходну тврдњу да САД морају преузети Гренланд. Суочио се с огромним отпором свих осталих чланица НАТО-а. Након тога је имао састанак с генералним секретаром НАТО-а Марком Рутеом, на којем је договорено да се потражи решење које би САД дало неограничен приступ Гренланду, приступ који већ постоји, и то трајно. Видећемо да ли ће то уопште постати предмет преговора између САД и Данске, односно Гренланда. Међутим, Трампове изјаве да САД морају имати Гренланд и Канаду шокирале су савезнике и умањиле поверење у Америку. Могуће је да је питање Гренланда било катализатор за урушавање јединства НАТО-а или бар за слабљење стабилности алијансе.

Који је утицај тужбе Србије против Етиопије ради наплате око 225 милиона евра дуга из доба хладног рата за испоруке оружја?

Верујем да је вест о тужби била шокантна за Адис Абебу, где влада није била ни свесна да земља дугује новац за обавезе које је направила револуционарна влада Дерга под пуковником Менгистуом Хајле Маријамом, који је убио цара и преузео власт. Теоретски, дуг је и даље важећи, иако су владе и Етиопије и Србије у међувремену више пута мењане након грађанских ратова. Да ли Србија данас заиста мисли да може да наплати ова средства од Етиопије? Можда. Али сетимо се да многи амерички грађани и даље поседују железничке обвезнице из доба кинеског царства, за које је данашња НР Кина и даље правно одговорна. Да ли ће те обвезнице икада бити отплаћене? Скоро је сигурно да неће.

У међувремену, добра воља између Срба и Етиопљана и даље је јака, још из времена Тита и цара Хајле Селасија. Можда би било боље тражити дипломатско решење дуга, којим би Србија добила неку врсту противуслуге за стари дуг – можда чак и нове уговоре у области одбране или технологије.

Етиопија је једна од земаља у којима Србија и даље има известан утицај, док Турска тренутно снажно јача своје присуство у Адис Абеби. Зар Србија не би требало да учини исто?