Grenland bi mogao da naruši jedinstvo NATO-a

Vašington – Unutrašnja i regionalna bezbednosna situacija u Iranu verovatno je najgora u poslednjih 200 godina. Čak i u vremenima kad se dinastija Kadžara raspadala pre Prvog svetskog rata, i pre nego što je dinastija Pahlavi preuzela Paunov presto 1925. godine, kaže u razgovoru za „Politiku” Gregori Kopli, američki politikolog i urednik časopisa „Strateška politika – odbrana i inostrana politika”.

„Moguće je da bi prelomni trenutak za Iran mogao da nastupi u narednim nedeljama, ukoliko američki i izraelski vojni pritisak, zajedno s masovnim protestima, dovede do neke vrste promene vlasti. Moguće je da bi klerici mogli da budu uklonjeni s funkcija, ali je isto tako moguće da bi SAD, pod predsednikom Donaldom Trampom, mogle pregovorima da postignu neku vrstu nastavka postojeće klerikalne vladavine”, objašnjava Kopli.

Kako procenjujete dalji razvoj situacije u Iranu?

Trampov dogovor s vladom Venecuele krajem 2025. pokazao je da bi on mogao da izdejstvuje sličan aranžman kojim bi se sadašnja iranska vlada zadržala na vlasti, možda bez sadašnjeg vrhovnog vođe, ajatolaha Alija Huseinija Hamneija, i možda čak uz jačanje sadašnjeg predsednika Masuda Pezeškijana da preuzme ulogu sekularnog lidera. Trenutno ništa nije izvesno. Jasno je da SAD imaju ograničene mogućnosti kad je reč o vojnom napadu na Iran. One mogu da primene ogromnu vatrenu moć iz vazduha i raketa ispaljenih s ratnih brodova, ali da bi to imalo efekta, morale bi da pruže stanovnicima Irana uveravanja koja su im neophodna da bi ponovo masovno izašli na ulice.

Iranska javnost bila je izuzetno razočarana kad je predsednik Tramp pozvao Irance da izađu na ulice i „povrate svoju zemlju”, obećavajući da je „pomoć na putu”. Pomoć nije stigla, i nakon gubitaka desetina hiljada civilnih demonstranata protesti su počeli da jenjavaju. To je doživljeno kao ponavljanje neispunjenih obećanja iz 1968. u Čehoslovačkoj, 1956. u Mađarskoj, osamdesetih godina prošlog veka prema iračkim Kurdima, i tako dalje.

Do januara 2026. godine takođe je postalo jasno da su članovi Trampovog tima vodili razgovore s predstavnicima klerikalne vlade Islamske Republike Iran, dok je istovremeno Tramp dovodio u pitanje američku podršku najvidljivijem lideru iranske opozicije, prestolonasledniku Rezi Pahlaviju.

Kako će se dalje razvijati odnos Irana i SAD?

SAD, kao i iranska opozicija i vlada Islamske Republike, moraju da budu svesni da se protiv njih formira vojni blok u vidu saveza Turske, Saudijske Arabije i Pakistana –svih sunitskih država. SAD žele da dominiraju Iranom – bez obzira na to ko upravlja zemljom – kako bi sprečile Rusiju da iskoristi novi trgovački put od Azije do Atlantika koji je napravljen kroz Iran. S druge strane, Iran trenutno nije u poziciji da se odupre bilo čemu što SAD preduzmu, ali je ruska izgradnja Međunarodnog transportnog koridora sever–jug, od Sankt Peterburga, preko rečnih sistema do Kaspijskog mora, pa kroz Azerbejdžan i Iran do Bandara Abasa, a zatim do Indije, trebalo da predstavlja krunu ruske viševekovne težnje za toplovodnom lukom na Indijskom okeanu. Sada se taj trostoletni san izmiče Moskvi iz ruku.

U borbi za političku, ekonomsku i vojnu dominaciju između SAD i Kine, kuda bi takvo nadmetanje moglo da vodi?

U stvari, takvog nadmetanja nema. Bar ne sada. Uverenje da je Narodna Republika Kina rastuća sila i skoro ravnopravni konkurent SAD bilo je pogrešno, a kako smo videli i 2025. i danas, kineska privreda je u opadanju. Kineska ekonomija je verovatno manja od polovine zvanično navedenog BDP-a, a unutar Komunističke partije Kine traje unutrašnji sukob. Uverenje da bi Peking mogao da se takmiči sa SAD sada je besmisleno, iako mnogi u Evropi teško prihvataju mogući završetak ere kineskog rasta i investicija.

Da li bi moglo da dođe do rata koji uključuje kopnenu Kinu u bliskoj budućnosti?

I to je malo verovatno, iako su lideri Komunističke partije, uključujući Si Đinpinga, pokušavali da odvrate pažnju nezadovoljnog stanovništva i nestabilne Narodnooslobodilačke vojske. Ali kineski napad na Tajvan bio bi koban za partiju – iako bi naneo ogromnu štetu, gotovo izvesno bi doveo do kineskog poraza od strane Tajvana, Japana, SAD, a verovatno i Australije, Indije i drugih.

Hvaljeni rusko-kineski savez, koji nikada nije u potpunosti postojao u atmosferi poverenja, sada je nestao.

Ako bi SAD preuzele Grenland, šta bi to značilo za međunarodno pravo i svetski poredak?

Predsednik Tramp, na nedavnom samitu u Davosu, povukao je svoju prethodnu tvrdnju da SAD moraju preuzeti Grenland. Suočio se s ogromnim otporom svih ostalih članica NATO-a. Nakon toga je imao sastanak s generalnim sekretarom NATO-a Markom Ruteom, na kojem je dogovoreno da se potraži rešenje koje bi SAD dalo neograničen pristup Grenlandu, pristup koji već postoji, i to trajno. Videćemo da li će to uopšte postati predmet pregovora između SAD i Danske, odnosno Grenlanda. Međutim, Trampove izjave da SAD moraju imati Grenland i Kanadu šokirale su saveznike i umanjile poverenje u Ameriku. Moguće je da je pitanje Grenlanda bilo katalizator za urušavanje jedinstva NATO-a ili bar za slabljenje stabilnosti alijanse.

Koji je uticaj tužbe Srbije protiv Etiopije radi naplate oko 225 miliona evra duga iz doba hladnog rata za isporuke oružja?

Verujem da je vest o tužbi bila šokantna za Adis Abebu, gde vlada nije bila ni svesna da zemlja duguje novac za obaveze koje je napravila revolucionarna vlada Derga pod pukovnikom Mengistuom Hajle Marijamom, koji je ubio cara i preuzeo vlast. Teoretski, dug je i dalje važeći, iako su vlade i Etiopije i Srbije u međuvremenu više puta menjane nakon građanskih ratova. Da li Srbija danas zaista misli da može da naplati ova sredstva od Etiopije? Možda. Ali setimo se da mnogi američki građani i dalje poseduju železničke obveznice iz doba kineskog carstva, za koje je današnja NR Kina i dalje pravno odgovorna. Da li će te obveznice ikada biti otplaćene? Skoro je sigurno da neće.

U međuvremenu, dobra volja između Srba i Etiopljana i dalje je jaka, još iz vremena Tita i cara Hajle Selasija. Možda bi bilo bolje tražiti diplomatsko rešenje duga, kojim bi Srbija dobila neku vrstu protivusluge za stari dug – možda čak i nove ugovore u oblasti odbrane ili tehnologije.

Etiopija je jedna od zemalja u kojima Srbija i dalje ima izvestan uticaj, dok Turska trenutno snažno jača svoje prisustvo u Adis Abebi. Zar Srbija ne bi trebalo da učini isto?