Рогови испали из вреће

Једно поглавље балканске историје завршено је: од некадашњих република СФРЈ створене су међународно признате државе. Разлаз се није догодио мирно већ ратним средствима. Од некадашњих братских република (народа и народности) стигло се до суседних држава. Специфичност нашег случаја јесте у томе што су то комшије са којима се некада живело у миру и социјалистичком оптимизму, а већ подуже у латентном непријатељству и манифестном пријатељству. Шта се може очекивати у наредним годинама?

Да се не заваравамо и не ширимо илузије: везе и односи између бивших република и садашњих држава биће на свакодневној клацкалици међусобно супротних токова сарадње и несарадње. Другим речима, не можемо се надати „срдачним и пријатељским односима” и ако овај део европских држава прихвати Европска унија. И ако чујемо овакве речи, то ће бити само на површини комшијских поздрава и конвенционалних фраза. На чему се темељи овакво предвиђање? Најпре, још дуго ће осећања националне неправде бити уплетена у сваки међудржавни разговор југо-суседа. Срби не могу да истисну сећање на изгон делова своје нације из Хрватске и Косова и Метохије. Хрвати ће подсећати на ратна страдања (и српску „агресију”) у њиховој републици, Словенци ће обележавати рат против ЈНА. Бошњачко-муслимански народ ће истицати Сребреницу. Косовски Албанци и данас причају о „српској репресији”. И када их нека нужност окупи за преговарачки сто, ово осећање некакве штете које су нације претрпеле у току разбијања СФРЈ неће моћи да се избрише из колективног памћења.

Политички односи ће бити притиснути свом тежином косметске самопроглашене државе. Србија не може искрено да сарађује са државама које су признале Косово и Метохију као државу. Чак и са братском републиком као што је Црна Гора. Научник није пророк, каже један мислилац, па не може да прогледа будућност косовског случаја. Али Србији најтеже пада управо комшијско откидање дела њене територије и сигурно је да ће још задуго ова игра са Косовом и Метохијом бити камен спотицања у везама и односима са другим југо-државама. Неће то бити воља било које српске владе већ суштинска дужност државног посла.

Бољи су путеви у области економске сарадње. Не само због привредног наслеђа индустрије, трговине и финансија, већ по логици економске рационалности и интереса одвијаће се сарадња између нових држава на Балкану. Она и сада тече, у одређеном обиму. Али и ту не иде све глатко. Степен отворености српске привреде и привреде других комшијских држава није усаглашен и предмет је озбиљних спорова. Не може се прихватити да једна држава (Србија) пушта суседски капитал, а да истовремено не може да пласира своје инвестиције у те исте државе.

Најзад, постоји област колективног живота у којој се изгледа брзо заборавила сурова прошлост. У забави највише, а и у неким секторима културе, грађани суседних држава весело и распевано учествују. Концерти разних музичких солиста и група заказују се у градовима нових држава и добро су посећени.

Дакле, у десетак година од завршетка ратних сукоба бивших југо-република, видимо оно што ће се наставити и у ближој будућности. Појаве ли се срдачна руковања и осмеси политичких и државних представника ових држава, будимо сигурни да у тим сусретима нема искрености и пријатељства. Свака страна ће прикривати своја негативна осећања, своје политичке и економске интересе, своје планове за будућност.

Може ли се ипак нешто учинити за отворенију, потпунију и ефикаснију сарадњу? Ако појам сарадње подразумева узајамно поштовање и поверење, онда свака држава на овом делу Балкана мора да поради на стварању такве климе. То значи: отклонити неке препреке према будућности, ако већ не могу према прошлости. Хрватска тужба у Хагу мора да се повуче. Апсурдна је свака институционална сарадња када те комшија тужи за непостојећи геноцид. Друго, суседи морају максимално да се уздрже од мешања у косовскометохијски случај. Србија би требало принципијелно да наступа на свим нивоима сарадње. Успешна сарадња је само она која уважава једнакост интереса страна које седе за истим столом, као и увереност у правичност решења. Треће, без обзира на текуће међудржавне односе, неопходно је да њихове границе буду отворене за грађане, за њихове формалне и неформалне сусрете, комуникацију и дебате. То је увек прилика за неполитичке и политичке дискусије. За нашу тему, разуме се, важнији су ови други разговори. У њима ће вероватно доћи до некакве сагласности у вези са тумачењем ратног разлаза бивших република. А то је веома значајан део политичке свести оних који су преживели разбијање СФРЈ и оних генерација које долазе.

Социолог, научни саветник