Одлази друштво са друштвених мрежа

Некада се телефон сматрао комадом намештаја. Имао је кабл, увијен као ДНК породичних тајни и звонио је толико гласно да је цела кућа знала кад неко позове. Телефон није био само твој. Био је породично власништво. Ако си био дете, питао си да ли можеш да се јавиш. Ако си био тинејџер, разговор је имао рок трајања, јер је мајка стајала у ходнику и слушала шапутање са друге стране зида.

Ако си био у лудим годинама и нека клинка ти је исписала свој број телефона на цедуљи, ти си молио Свевишњег најмање једну ствар. Да се не јави њен тата. Друга је била да се не јави њена мама. Ако би прошао тај породични инквизициони тест, чуо би коначно њен глас. И Ромеу је било лакше. Он се само верао до балкона угледне породице Капулети.  

Данас је мобилни телефон стално у рукама деце. Или у кревету, на јастуку. У купатилу, поред шампона. Постао је продужени део шаке, са подебљаним палцем, као процес дигиталне еволуције.

Гледам клинце. Седе за истим столом, али се не гледају у очи, већ у дисплеје и пишу поруке једни другима или лутају по џунгли друштвених мрежа. Толико су збијени да се додирују, а заправо су удаљени једни од других светлосним годинама. Да ли су родитељи криви за такву емоционалну делинквенцију? У суштини јесу, мада је прилично тешко борити се са мегакорпорацијама које из године у годину развијају та чудеса од смартфона са екранима од шест инча и стварају апликације као нове универзуме. До њих се не стиже шатловима, већ кликовима. Брате Маск, не троши лову на освајање Марса, човечанство је већ тамо. Све сам марсовац до марсовца. Мобилни телефони су постали дигиталне маме и тате, бабе и деде, стрине ујне и дадиље, а друштвене мреже емоционални ауто-путеви без саобраћајних знакова. Ко преживи, причаће!

Аустралија је прва држава која је рекла – доста. Забрана паметних телефона и самим тим друштвених мрежа за млађе од 16 година изазвала је панику код деце, олакшање код одраслих и моралну конфузију код свих заједно. Деца млађа од 16 година не смеју да живе у том џепном универзуму. Браво Аустралијанци. Ево их, Словенци и Французи, кренули за њима. Ускоро ће да покрене лавина забрана. Наравно да није нормално да дете од 12 година има алгоритамски персонализовану стварност, прилагођену његовим страховима, несигурностима и хормонима. Али у Аустралији је већ настала паника. Не код родитеља. Они су, иронично, осетили олакшање, већ код деце која су одрасла у уверењу да је стална повезаност једнака слободи загарантованој Уставом. Нема шта, опасни су клинци.

У свету фиксних телефона, дакле, мојој пустој младости, ниси могао баш тако да побегнеш од досаде. Телефон не звони, па то ти је! А досада уме да чини велике ствари: учи те да мислиш, да је издржиш, да гледаш бесциљно кроз прозор. Данас је досада грешка у систему и сигнал да нешто није у реду. Досада је, узгред, мајка инспирације.

Тада сам знао напамет најмање тридесетак бројева телефона. Ко је био блесав да носи телефонски именик са собом, тежак као „Рат и мир”. Данас деца знају лозинке, али не знају како да започну разговор без екрана и тастатуре као посредника.

Зато је смешно и помало трагично када се смартфони бране као „неутрални алати”. Као да су друштвене мреже исто што и телефон са бројчаником. Као да „Тикток” или „Инстаграм” имају исти утицај као фиксни телефон са каблом коме је обично истекао рок трајања. То му дође као поређење виљушке са аутоматским митраљезом и констатује се да су оба од метала.

Деца у Аустралији кажу да им се забраном одузима право на учешће у демократији. Али каква је то демократија у којој се јавна расправа своди на кратак видео? Ако је то демократија, онда је Сократ измислио ријалити. Али каква садашњост, такви и филозофи!

Наравно, забране су увек незгодне. Као и све што долази прекасно. У Србији се, по обичају, тражи средње решење. Најављује се да ће паметни телефони да се забране у основним и средњим школама, али се размишља – да ли делимично или потпуно. Дакле, овако: да се мобилни избаце из учионице, али да се више ради са вештачком интелигенцијом и дигиталним технологијама. Као да дете које не може да одложи телефон на 45 минута, може критички да разговара са дигиталним чудовиштима која су паметнија, бржа и још су комерцијално мотивисана. Односно, раде за своје газде и зарађују им стотине милијарди долара.

У том грму лежи зец. Све се, на крају, своди на кинту. Проблем са паметним мобилним телефонима и друштвеним мрежама није у технологији, већ у томе што су оне прва индустрија у историји чији пословни модел зависи од дечје пажње. Памет паметних телефона је тако дизајнирана да задржи поглед, прст и импулс. Да производе допамин, а не знање.

У свету фиксних телефона ниси могао да будеш доступан стално. И нико није очекивао да будеш. Деца у ово смутно доба одрастају у свету у којем је нормално да си увек на вези, али не и да си истински повезан с неким.

Можда зато ово аустралијско „не” изазива толику пажњу. Не зато што је потез ауторитаран – како се ми само нисмо први сетили – већ зато што подсећа на нешто заборављено: да детињство не мора бити снимљено, оптимизовано и лајковано. Детињство не може да се спакује у меморијску картицу.

Фиксни телефон, рецимо, није знао где си. Није знао шта волиш. Није ти предлагао како да изгледаш, кога да мрзиш и чега да се плашиш. И можда баш зато нисмо мислили да нам нешто нарочито недостаје. И парче хлеба намазано џемом био је врх доручак. Прсте да полижеш. Нарочито ако је џем правила баба.

Данас, парадоксално, никада нисмо били повезанији и никада усамљенији. Деца то увек осећају прва. Њихова невина срца повезују дигиталну опсесију са цивилизацијским суновратом. И онда се поједини маторци усуђују да кажу да је ово паметно доба! Додуше, никада у историји човечанства нисмо имали више информација, брже процесоре и софистицираније моделе предвиђања. Телефони нам знају кораке, навике, снове и несанице. Мере нам и крвни притисак. Следећи модел ће да нам понуди да нас оперише на отвореном срцу! Ево је и вештачка интелигенција. Пише есеје, дијагностикује болести и компонује музику. Изем ти свет у ком су роботи Моцарти, што је доказ да Салијери увек побеђује! Сателити виде сваки метар планете. Све је умрежено. Све је израчунато. Све је, наводно, под контролом.

А хомосапијенси, крунисана врста мајмуна, срљају у пропаст са самопоуздањем ходача по жици пијаног ко летва који испод себе нема заштитну мрежу, него металне шиљке.

Док деци објашњавамо да је проблем у „прекомерној потрошњи младости у виртуелној стварности”, стварни свет око њих се распада у реалном времену, у високој резолуцији. Рат у Украјини траје док алгоритми одлучују који ће нам снимак бити „релевантнији”. Блиски исток гори док се број прегледа мери брже од броја жртава. О Ирану се говори као о следећем ризичном фајлу у глобалном софтверу нестабилности. А Епстајнова документа, тог глобалног макроа и симбола моралног суноврата политичких и финансијских елита, излазе на видело као серијал, епизоду по епизоду. Савршено темпирано за јавност са кратком пажњом. Ко оно беше манијак, а ко педофил? Неко је био свакако, али ко ће да се сети, кад нам следи нови рат.

У свету фиксних телефона рат је био велика вест. Буквално бомбастична. Данас је рат садржај. Скролујеш даље. И евентуално оставиш коментар. Тај неко памти да си застао три секунде дуже и нуди ти још рата и још крви, јер зависници од друштвених мрежа морају да добијају свакодневну дозу дигиталних наркотика.

И у таквом свету, одрасли се чуде што су деца анксиозна? Како да не буду! Гледају распад света између два домаћа задатка, док им апликација поручује да нису довољно лепи, паметни и успешни.

Зато забране друштвених мрежа и паметних телефона за децу треба анализирати с великом пажњом. То није само питање заштите менталног здравља, већ знак да цивилизација покушава да повуче ручну кочницу, док јури низбрдо. Као и увек, то чини кад је већ прекасно.

Ако не заштитимо децу од света у којем ова чудеса знају више о њима него они сами, добићемо генерације које ће знати све, осим како да буду људи. Научимо их прво да вежу пертле. Потом, да играју баскет по теренима између солитера. Где ће за то време бити њихови телефони паметњаковићи? Како где? Играће против њих!