Коцкањe у експанзији

Стари Ваљевци се сигурно сећају када се недељом лети у познатој „Гранд башти” под отвореном играла томбола где је главни спикер био Бели, отац познатог глумца Ненада Јездића. Он је у стилу каубоја у једном углу уста држао цигарету и читао бројеве, развучено, да се боље чују. Читање је прекидао купац тикета који би викнуо „доста!”, што би у преводу значило да се јавио срећни добитник. Публика би рефлексно на то реаговала неким неартикулисаним колективним звуком који подсећа на хук навијача када њихова фудбалска екипа пропусти прилику за гол. У свему томе били су они који су имали храбрости да викну: „Доста или дота!” Иако нису имали добитни листић или више њих. Игра се прекидала. Није искључено да су организатори неког потурали да викне да је добитник. Мада је ту било и случајних пролазника поред простране „Гранд” баште који су добацивали ту реч. Ствар су на „културан начин” решавали тадашњи боксери.

Над Србијом су се надвила четири опака „јахача Апокалипсе”, порока: наркоманија, алкохолизам, коцка и зависност од интернета. Чини се да се на неке, по уџбеницима наведене социопатолошке феномене гледа благонаклоно. Један од њих је и игра на срећу (коцка), која је све више у експанзији. То се може видети голим оком, јер се коцкарнице отварају на атрактивним градским локацијама и у локалима са површином од пар стотина метара квадратних. Једна од њих је око Нове године никла у центру Ваљева, преко пута судова: Основног, Привредног и Вишег.

Гледајући хронолошки, кроз протекли век на том месту некада је била фото-радња (позната Милка Сликарка). После Другог светског рата ту су на услузи становништву биле: продавнице робе широке потрошње и беле технике. У њих се улазило из Главне улице, на којој је годинама била главна градска променада, корзо – шеталиште на које је у предвечерје излазила ваљевска омладина. Они који се сећају тог лепог времена наводе да су све градске четврти имали своје место. Тако се Злокућанци нису мешали с екипом из Илиџе, Грачани са Брђанцима, Попарци с Петопукашима. Било је и озбиљних „ферки” – туча, које су углавном избијале због лепих девојака. После петог октобра дођоше стране банке. Сада је једну од њих заменила кладионица. Друштвено је ангажована, показујући своју бригу за потребе друштва, кроз оснивање фондација преко којих донира за здравство, културу, спорт, децу…

Ово би била одлична тема за округли сто у којем би учествовали социолози, психолози, економисти, правници… Наиме, у свему имамо феномен познат као аверс–реверс. С једна стране (у излогу) могу се видети хуманитарне активности које преко своје фондације спроводи компанија чија су примарна делатност игре на срећу, које доносе енормне зараде. Срећа је што се макар и мањи део колача улаже у праве ствари – културу. Несрећа је што тај новац потиче од коцке, која се никако не може прогласити друштвено прихватљивом делатношћу.

Држава је једино показала бригу за омладину, тако што је донела пропис по којој коцкарнице треба да буду на пристојном растојању од васпитно-образовних установа. На оно што настаје као проблем од великог броја коцкарница, нико није реаговао. Из тих коцкарница излази велики број ојађених губитника на које нико не обраћа пажњу. Оно што се Митру, главном јунаку приповетке „Први пут са оцем не јутрење” Лазе Лазаревића, дешавало данима и ноћима пре једног века, сада се дешава играчу рулета, за неколико минута.

У свему томе главни проблем су они који су се „инфицирали” играма на срећу, у којима виде начин да се заради. О њима се у народу испредају „ловачке приче” о енормним добицима. Зато је потребно спровести једно озбиљно социолошко-психолошко истраживање и видети колико је играча на срећу заражено том игром. Онима који су дубоко ушли у проблем, треба помоћи лечењем зависности од коцке на исти начин на који се решавају проблеми зависности од наркоманије, алкохола и интернета.

Жељко Љ. Крстић,

социолог