Kockanje u ekspanziji

Stari Valjevci se sigurno sećaju kada se nedeljom leti u poznatoj „Grand bašti” pod otvorenom igrala tombola gde je glavni spiker bio Beli, otac poznatog glumca Nenada Jezdića. On je u stilu kauboja u jednom uglu usta držao cigaretu i čitao brojeve, razvučeno, da se bolje čuju. Čitanje je prekidao kupac tiketa koji bi viknuo „dosta!”, što bi u prevodu značilo da se javio srećni dobitnik. Publika bi refleksno na to reagovala nekim neartikulisanim kolektivnim zvukom koji podseća na huk navijača kada njihova fudbalska ekipa propusti priliku za gol. U svemu tome bili su oni koji su imali hrabrosti da viknu: „Dosta ili dota!” Iako nisu imali dobitni listić ili više njih. Igra se prekidala. Nije isključeno da su organizatori nekog poturali da vikne da je dobitnik. Mada je tu bilo i slučajnih prolaznika pored prostrane „Grand” bašte koji su dobacivali tu reč. Stvar su na „kulturan način” rešavali tadašnji bokseri.

Nad Srbijom su se nadvila četiri opaka „jahača Apokalipse”, poroka: narkomanija, alkoholizam, kocka i zavisnost od interneta. Čini se da se na neke, po udžbenicima navedene sociopatološke fenomene gleda blagonaklono. Jedan od njih je i igra na sreću (kocka), koja je sve više u ekspanziji. To se može videti golim okom, jer se kockarnice otvaraju na atraktivnim gradskim lokacijama i u lokalima sa površinom od par stotina metara kvadratnih. Jedna od njih je oko Nove godine nikla u centru Valjeva, preko puta sudova: Osnovnog, Privrednog i Višeg.

Gledajući hronološki, kroz protekli vek na tom mestu nekada je bila foto-radnja (poznata Milka Slikarka). Posle Drugog svetskog rata tu su na usluzi stanovništvu bile: prodavnice robe široke potrošnje i bele tehnike. U njih se ulazilo iz Glavne ulice, na kojoj je godinama bila glavna gradska promenada, korzo – šetalište na koje je u predvečerje izlazila valjevska omladina. Oni koji se sećaju tog lepog vremena navode da su sve gradske četvrti imali svoje mesto. Tako se Zlokućanci nisu mešali s ekipom iz Ilidže, Gračani sa Brđancima, Poparci s Petopukašima. Bilo je i ozbiljnih „ferki” – tuča, koje su uglavnom izbijale zbog lepih devojaka. Posle petog oktobra dođoše strane banke. Sada je jednu od njih zamenila kladionica. Društveno je angažovana, pokazujući svoju brigu za potrebe društva, kroz osnivanje fondacija preko kojih donira za zdravstvo, kulturu, sport, decu…

Ovo bi bila odlična tema za okrugli sto u kojem bi učestvovali sociolozi, psiholozi, ekonomisti, pravnici… Naime, u svemu imamo fenomen poznat kao avers–revers. S jedna strane (u izlogu) mogu se videti humanitarne aktivnosti koje preko svoje fondacije sprovodi kompanija čija su primarna delatnost igre na sreću, koje donose enormne zarade. Sreća je što se makar i manji deo kolača ulaže u prave stvari – kulturu. Nesreća je što taj novac potiče od kocke, koja se nikako ne može proglasiti društveno prihvatljivom delatnošću.

Država je jedino pokazala brigu za omladinu, tako što je donela propis po kojoj kockarnice treba da budu na pristojnom rastojanju od vaspitno-obrazovnih ustanova. Na ono što nastaje kao problem od velikog broja kockarnica, niko nije reagovao. Iz tih kockarnica izlazi veliki broj ojađenih gubitnika na koje niko ne obraća pažnju. Ono što se Mitru, glavnom junaku pripovetke „Prvi put sa ocem ne jutrenje” Laze Lazarevića, dešavalo danima i noćima pre jednog veka, sada se dešava igraču ruleta, za nekoliko minuta.

U svemu tome glavni problem su oni koji su se „inficirali” igrama na sreću, u kojima vide način da se zaradi. O njima se u narodu ispredaju „lovačke priče” o enormnim dobicima. Zato je potrebno sprovesti jedno ozbiljno sociološko-psihološko istraživanje i videti koliko je igrača na sreću zaraženo tom igrom. Onima koji su duboko ušli u problem, treba pomoći lečenjem zavisnosti od kocke na isti način na koji se rešavaju problemi zavisnosti od narkomanije, alkohola i interneta.

Željko Lj. Krstić,

sociolog