Усташофил Томпсон, опасна играчка у рукама ХДЗ-а

Један од бољих коментара на најновији талас „немилих догађаја” у Хрватској апропо рукометаша и бронзане медаље, те њиховог захтева да на дочеку пева осведочени усташофил Марко Перковић Томпсон и оптужби да је влада прекршила Устав у делу који дефинише права локалних власти, јесте да је градоначелник Загреба Томислав Томашевић својим потезима и ставовима у свему томе освојио златну медаљу. Заслужено. Разбио је мантру да је М. П. Томпсон главни узрок неоусташтва које хара Хрватском, оголивши суштину да је проблем начин како се спроводи владавина права за време доминације Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Оптужио ју је да контролише певача Томпсона и да га већ годину дана користи за рушење загребачке власти. Томашевић је изјавио да му је, као градоначелнику Загреба, драго због тога што са позорнице на недавном дочеку није било усташког, противуставног поздрава, додајући да је то очекивао након што је Влада Хрватске преузела организацију дочека. „Рекао сам да су све маске пале и да се види да ХДЗ контролише Томпсона. Кад пева на Хиподрому, онда има усташког поздрава. Кад пева у Арени, има усташког поздрава, па и по цену да нигде у градским просторима неће моћи да има концерт. Међутим, када пева на тргу, на дочеку који организује влада, нема Чавоглава ни усташког поздрава. Како то? Зашто влада то није допустила ако нема ништа контроверзно?”, упитао је Томашевић, који је одбио да Загреб организује дочек рукометаша због њихове жеље да им пева Томпсон. 
Годинама су самопроглашени прваци српске заједнице у Хрватској и њима блиски активисти убеђивали јавност да је боље што се употреба усташког поклича „за дом спремни” (ЗДС), кад је недозвољена, санкционише прекршајно, а не кривично. Аргумент им је био да би се од кривично осуђених прекршилаца закона стварали мученици, хероји нације, а и да је пар хиљада евра по џепу добра васпитна мера. Председник Јеврејске општине Загреба др Огњен Краус дуго, за сада безуспешно, заговара да употребу ЗДС треба кривично криминализовати. Ово има утемељење управо у споменутом аргументу, али и нестандардизованој и арбитрарној примени постојећих прекршајних мера у хрватској правосудној пракси. Нема добро изабраног курса лечења и евентуалног оздрављења ако се не успостави права дијагноза. Ако се зна како би се хрватско друштво односило према онима који су у затвору због употребе ЗДС, онда се о том друштву не зна довољно да би се против те девијације адекватно борило. Томашевић се по мишљењу многих, неретко с различитих страна идеолошког спектра, после ових догађаја намеће као нови лидер леволибералне опције у Хрватској, што је за заштиту права српске мањине и њен положај у Хрватској добра вест, имајући у виду његове ставове и дела. За нормализацију односа две државе, странка Можемо, на чијем је челу Томашевић, ако би се тренд раста његовог утицаја наставио, морао би вероватно да редефинише однос према спектру саговорника и партнера у Србији, но то је посебна тема. Друга, условно речено, колатерална корист, коју су нам нехотице донели хрватски рукометаши и Томпсон, јесте да је концепт двоструке конотације када је примерено користити ЗДС, а када не, превазиђен и да ће ствари морати другачије да се регулишу. Да ли као у Аустрији, у којој су усташке инсигније и поклич забрањени, или ће се подлећи домаћим усташофилима и теорији по којој је ЗДС у ствари легитимисан „домовинским” ратом остаје да се види. 
Ако се одлучи за аустријски модел, Хрватска би се лако решила усташофил Томпсон синдрома. Од њега нису оболели само хрватски спортисти, који то бар не крију, већ и скоро цела регионална естрада и музичка индустрија која о Томпсоновој усташофилији махом гласно ћути. Један од ређих изузетака је Мирела Прислеац Реми певачица бенда „Елементал”. Она је пре годину две јавно позвала на бојкот гласања када се Томпсон нашао међу финалистима за престижну хрватску музичку награду „Порин”, у категорији Песма године, са својим хитом „Ако не знаш шта је било”. Песма је била и један од фаворита за такође значајну награду „Цесарица” за хит године. Популарна Реми лепо је објаснила одговорност за видљивост у јавном простору истичући да „музика није само површни ’тра-ла-ла’ звук, већ је резултат рада људи који стоје иза тих дела и да уметник не може да се одвоји од његовог дела”. 
Нажалост, Реми је у том периоду добијала и претње смрћу и повукла се једно време из јавности, а Томпсон је сада неупитан кандидат и носилац награда које дају сва еснафска удружења хрватских музичких радника. Додатно, он издаје за исту музичку кућу за коју снимају и Бајага и симбол антиратног Београда „Електрични оргазам”, што је апсурдна регионална стварност. Нереално је очекивати да се „Кроација рекордс”, која је заборава спасила многе српске звезде народне музике, одрекне прихода од Томпсона докле год она формално не чини ништа незаконито. Решење није ни да се притискају да се одреде или повуку они који својим радом деценијама граде оазе разумевања и ненасиља. Гилету и друштву треба дати све платформе овог света, јер у Хрватској многи још не знају да је у Београду и Србији постојала јака „њу вејв” антиратна сцена, мимо групе активиста невладиних организација, новинара, писаца, филмских и драмских уметника. Ови потоњи, за разлику од Гилета и „Електричног оргазма”, покојног Дивљана и „Идола” и забавњачке естраде, заједно с неким етничким лидерима, из својих опортуних разлога можда и не желе институционалну нормализацију односа Србије и Хрватске, јер би изгубили монопол на елитно „братство и јединство”, чиме се гасе приходи од мировно-суочавачког-скрибоманског индустријског комплекса. А тајкунима и политичарима увек је међуетничка прекогранична сарадња у личном интересу добро ишла. 
Нажалост, на сваку уметничку фикцију љубави Српкиње и Хрвата, без обзира на то колико је публике видело, иде хиљаду истинитих прича разорених породица, несталих Срба и Хрвата, покрадене имовине, некажњених или непризнатих злочина. Уметност и активизам могу дати оквир, релаксирати атмосферу, али су једино државне институције те које морају да постигну консензус о овим питањима и реше што више појединачних случајева да би се односи системски нормализовали. Међу споменутим актерима спонзорисаног одржавања добрих односа постоји, иначе, неписано правило да о проблемима у Хрватској говоре само грађани Хрватске, док су изазови државе Србије ловиште без ловостаја за све. Ово је приметила и угледна новинарка Весна Кнежевић у тексту „Срби против Јевреја, где то има? У Хрватској”, недавно објављеном на порталу „Јуроњуза” за Србију. Она се у њему дотиче и још једне важне теме за коју споменута сцена, сада већ нескривено, са порталом „Новости” који издаје Српско народно веће као главном платформом, има део одговорности – ширење антисемитизма који долази с левице. 
Можда нас могу разуверити око утиска о њиховом правилу ко чије двориште сме да чисти колективном акцијом јавног заговарања да се у Хрватској криминализује поклич ЗДС. Тиме се и синдром Томпсон лечи. Добрим законима и њиховом применом, деусташизацијом његових наступа и производа Томпсон се своди на певача пастирског католичког рока с ласерима и дроновима, па ко воли нек изволи. А ми други, од пролетос у Загребу имамо и бисту Владе Дивљана, рад чувеног бубњара Бориса Лајнера. Постављена је у тематском парку рокенрола, где су и бисте Бранимира Штулића, Дина Дворника, Дејвида Боувија, Пети Смит и других.

 *Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа