Ustašofil Tompson, opasna igračka u rukama HDZ-a

Jedan od boljih komentara na najnoviji talas „nemilih događaja” u Hrvatskoj apropo rukometaša i bronzane medalje, te njihovog zahteva da na dočeku peva osvedočeni ustašofil Marko Perković Tompson i optužbi da je vlada prekršila Ustav u delu koji definiše prava lokalnih vlasti, jeste da je gradonačelnik Zagreba Tomislav Tomašević svojim potezima i stavovima u svemu tome osvojio zlatnu medalju. Zasluženo. Razbio je mantru da je M. P. Tompson glavni uzrok neoustaštva koje hara Hrvatskom, ogolivši suštinu da je problem način kako se sprovodi vladavina prava za vreme dominacije Hrvatske demokratske zajednice (HDZ). Optužio ju je da kontroliše pevača Tompsona i da ga već godinu dana koristi za rušenje zagrebačke vlasti. Tomašević je izjavio da mu je, kao gradonačelniku Zagreba, drago zbog toga što sa pozornice na nedavnom dočeku nije bilo ustaškog, protivustavnog pozdrava, dodajući da je to očekivao nakon što je Vlada Hrvatske preuzela organizaciju dočeka. „Rekao sam da su sve maske pale i da se vidi da HDZ kontroliše Tompsona. Kad peva na Hipodromu, onda ima ustaškog pozdrava. Kad peva u Areni, ima ustaškog pozdrava, pa i po cenu da nigde u gradskim prostorima neće moći da ima koncert. Međutim, kada peva na trgu, na dočeku koji organizuje vlada, nema Čavoglava ni ustaškog pozdrava. Kako to? Zašto vlada to nije dopustila ako nema ništa kontroverzno?”, upitao je Tomašević, koji je odbio da Zagreb organizuje doček rukometaša zbog njihove želje da im peva Tompson. 
Godinama su samoproglašeni prvaci srpske zajednice u Hrvatskoj i njima bliski aktivisti ubeđivali javnost da je bolje što se upotreba ustaškog pokliča „za dom spremni” (ZDS), kad je nedozvoljena, sankcioniše prekršajno, a ne krivično. Argument im je bio da bi se od krivično osuđenih prekršilaca zakona stvarali mučenici, heroji nacije, a i da je par hiljada evra po džepu dobra vaspitna mera. Predsednik Jevrejske opštine Zagreba dr Ognjen Kraus dugo, za sada bezuspešno, zagovara da upotrebu ZDS treba krivično kriminalizovati. Ovo ima utemeljenje upravo u spomenutom argumentu, ali i nestandardizovanoj i arbitrarnoj primeni postojećih prekršajnih mera u hrvatskoj pravosudnoj praksi. Nema dobro izabranog kursa lečenja i eventualnog ozdravljenja ako se ne uspostavi prava dijagnoza. Ako se zna kako bi se hrvatsko društvo odnosilo prema onima koji su u zatvoru zbog upotrebe ZDS, onda se o tom društvu ne zna dovoljno da bi se protiv te devijacije adekvatno borilo. Tomašević se po mišljenju mnogih, neretko s različitih strana ideološkog spektra, posle ovih događaja nameće kao novi lider levoliberalne opcije u Hrvatskoj, što je za zaštitu prava srpske manjine i njen položaj u Hrvatskoj dobra vest, imajući u vidu njegove stavove i dela. Za normalizaciju odnosa dve države, stranka Možemo, na čijem je čelu Tomašević, ako bi se trend rasta njegovog uticaja nastavio, morao bi verovatno da redefiniše odnos prema spektru sagovornika i partnera u Srbiji, no to je posebna tema. Druga, uslovno rečeno, kolateralna korist, koju su nam nehotice doneli hrvatski rukometaši i Tompson, jeste da je koncept dvostruke konotacije kada je primereno koristiti ZDS, a kada ne, prevaziđen i da će stvari morati drugačije da se regulišu. Da li kao u Austriji, u kojoj su ustaške insignije i poklič zabranjeni, ili će se podleći domaćim ustašofilima i teoriji po kojoj je ZDS u stvari legitimisan „domovinskim” ratom ostaje da se vidi. 
Ako se odluči za austrijski model, Hrvatska bi se lako rešila ustašofil Tompson sindroma. Od njega nisu oboleli samo hrvatski sportisti, koji to bar ne kriju, već i skoro cela regionalna estrada i muzička industrija koja o Tompsonovoj ustašofiliji mahom glasno ćuti. Jedan od ređih izuzetaka je Mirela Prisleac Remi pevačica benda „Elemental”. Ona je pre godinu dve javno pozvala na bojkot glasanja kada se Tompson našao među finalistima za prestižnu hrvatsku muzičku nagradu „Porin”, u kategoriji Pesma godine, sa svojim hitom „Ako ne znaš šta je bilo”. Pesma je bila i jedan od favorita za takođe značajnu nagradu „Cesarica” za hit godine. Popularna Remi lepo je objasnila odgovornost za vidljivost u javnom prostoru ističući da „muzika nije samo površni ’tra-la-la’ zvuk, već je rezultat rada ljudi koji stoje iza tih dela i da umetnik ne može da se odvoji od njegovog dela”. 
Nažalost, Remi je u tom periodu dobijala i pretnje smrću i povukla se jedno vreme iz javnosti, a Tompson je sada neupitan kandidat i nosilac nagrada koje daju sva esnafska udruženja hrvatskih muzičkih radnika. Dodatno, on izdaje za istu muzičku kuću za koju snimaju i Bajaga i simbol antiratnog Beograda „Električni orgazam”, što je apsurdna regionalna stvarnost. Nerealno je očekivati da se „Kroacija rekords”, koja je zaborava spasila mnoge srpske zvezde narodne muzike, odrekne prihoda od Tompsona dokle god ona formalno ne čini ništa nezakonito. Rešenje nije ni da se pritiskaju da se odrede ili povuku oni koji svojim radom decenijama grade oaze razumevanja i nenasilja. Giletu i društvu treba dati sve platforme ovog sveta, jer u Hrvatskoj mnogi još ne znaju da je u Beogradu i Srbiji postojala jaka „nju vejv” antiratna scena, mimo grupe aktivista nevladinih organizacija, novinara, pisaca, filmskih i dramskih umetnika. Ovi potonji, za razliku od Gileta i „Električnog orgazma”, pokojnog Divljana i „Idola” i zabavnjačke estrade, zajedno s nekim etničkim liderima, iz svojih oportunih razloga možda i ne žele institucionalnu normalizaciju odnosa Srbije i Hrvatske, jer bi izgubili monopol na elitno „bratstvo i jedinstvo”, čime se gase prihodi od mirovno-suočavačkog-skribomanskog industrijskog kompleksa. A tajkunima i političarima uvek je međuetnička prekogranična saradnja u ličnom interesu dobro išla. 
Nažalost, na svaku umetničku fikciju ljubavi Srpkinje i Hrvata, bez obzira na to koliko je publike videlo, ide hiljadu istinitih priča razorenih porodica, nestalih Srba i Hrvata, pokradene imovine, nekažnjenih ili nepriznatih zločina. Umetnost i aktivizam mogu dati okvir, relaksirati atmosferu, ali su jedino državne institucije te koje moraju da postignu konsenzus o ovim pitanjima i reše što više pojedinačnih slučajeva da bi se odnosi sistemski normalizovali. Među spomenutim akterima sponzorisanog održavanja dobrih odnosa postoji, inače, nepisano pravilo da o problemima u Hrvatskoj govore samo građani Hrvatske, dok su izazovi države Srbije lovište bez lovostaja za sve. Ovo je primetila i ugledna novinarka Vesna Knežević u tekstu „Srbi protiv Jevreja, gde to ima? U Hrvatskoj”, nedavno objavljenom na portalu „Juronjuza” za Srbiju. Ona se u njemu dotiče i još jedne važne teme za koju spomenuta scena, sada već neskriveno, sa portalom „Novosti” koji izdaje Srpsko narodno veće kao glavnom platformom, ima deo odgovornosti – širenje antisemitizma koji dolazi s levice. 
Možda nas mogu razuveriti oko utiska o njihovom pravilu ko čije dvorište sme da čisti kolektivnom akcijom javnog zagovaranja da se u Hrvatskoj kriminalizuje poklič ZDS. Time se i sindrom Tompson leči. Dobrim zakonima i njihovom primenom, deustašizacijom njegovih nastupa i proizvoda Tompson se svodi na pevača pastirskog katoličkog roka s laserima i dronovima, pa ko voli nek izvoli. A mi drugi, od proletos u Zagrebu imamo i bistu Vlade Divljana, rad čuvenog bubnjara Borisa Lajnera. Postavljena je u tematskom parku rokenrola, gde su i biste Branimira Štulića, Dina Dvornika, Dejvida Bouvija, Peti Smit i drugih.

 *Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista