Гошћа „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” била је Андреа Лекић, једна од најбољих рукометашица на свету. Од 2006. до 2021. године играла је за репрезентацију Србије, са којом је освојила сребрну медаљу на Светском првенству 2013. године. Исте године је проглашена за најбољу рукометашицу света. Осим за клубове у Србији, играла је и за словеначки Крим, где је била најбоља играчица лиге 2011. године, као и за мађарске клубове Ђер и Ференцварош, македонски Вардар и клубове у Румунији и Црној Гори. За Србију је наступала на седам европских првенстава. Била је и најмлађа рукометашица на свету која је постигла 500 голова у Лиги шампиона, а тренутно је на трећем месту листе стрелаца свих времена.

Организатор је рукометне академије за децу, а дипломирала је на Факултету за туристички и хотелијерски менаџмент и Факултету за спорт. Тренутно је генерални менаџер женских рукометних репрезентација Рукометног савеза Србије.

Најважније животне лекције које је научила кроз спорт обухватају истрајност и стрпљење.

– Чувени састојак свега јесте љубав према томе што радимо, а с друге стране је та нека истрајност и стрпљење – да знаш да ће доћи бољи дани у суштини. Јер лако је бити добар када се побеђује и много је лепо примати све те лепе речи похвале и подршке, али шта се дешава када негде у суштини остајеш сам са собом у тешким данима и ко је тада највећа подршка? Ја сам неко ко је доста рано отишао од куће са непуних 20 година и породица је та која је одувек била уз мене. То је једна здрава подршка. С друге стране, научила сам да је срећа што имам такву породицу. Има оних који кажу да то не треба да буде срећа, већ неки стандард. Али ја сам захвална пре свега на томе. Мајка ми је била велика подршка увек, а тата је тај који ме је увек водио на тренинге, он ми је увек био тајни ослонац. Увек сам сама доносила одлуке у каријери, али су они били ту да се посаветујем са њима – нагласила је гошћа нашег подкаста.

У подкасту је било речи и о тешким тренуцима са којима се сусреће сваки професионални спортиста.

– Некад си добар, некад мање добар, а врло често те то карактерише не само као спортисту већ и као особу. Спорт носи и лепе и мање лепе стране, па смо врло често изложени критикама, а заиста не знамо шта се све дешава иза кулиса. Временом научиш да је то једна потпуно нормална ствар и не прихваташ те ствари к срцу… Када први пут освојиш нешто, оно што је тешко је поновити то, а остати на врху. Најтеже је изнова и изнова освајати медаље, а истовремено бити пример пре свега како се понаша један спортиста, а то су управо наши ватерполисти. И у поразу и у победи не видим велику промену код њих, не постоји та невероватна еуфорија, а опет с друге стране то је једна лавина емоција коју они испољавају. Они су спортска господа – нагласила је Лекићева.

Тотална руптура Ахилове тетиве која се догодила док је играла у дресу репрезентације за време ковида је нешто што је за њу било најизазовније у каријери, а до сада је имала чак десет операција.

– Научила сам да ми спортисти имамо тенденцију да стално постављамо исто питање: „Када ћу се вратити на терен?” То је чувено питање свих спортиста после повреде, као и оно колико траје опоравак, што је и нормално у потпуности. Али ја сам схватила да морам да остварујем победе на дневном нивоу, да идемо дан по дан… Буквално је код мене то био корак. Тако да мислим да ме је то научило да неке победе освајам на дневном нивоу – појаснила је Лекићева, додавши да су њену спортску каријеру пратиле бројне повреде.

– Са психолошке стране најтеже ми је „пала” та тотална руптура Ахилове тетиве. То је нешто што је за мене заиста било најизазовније. Квалификације за Олимпијске игре су се одржавале након три месеца од тренутка када се то мени догодило, а ја сам у том моменту доживела једну од најтежих повреда у спорту. Осетила сам невероватно разочарење у тајминг живота у том тренутку… Али у том периоду спознала сам много тога о себи… Након опоравка почела сам да живим неки другачији, безболнији живот, што је много лепо за сваког спортисту и човека наравно. Успела сам да доведем тело у неки баланс јер сам имала времена да радим на себи и на милион других поља, јер када си на утакмицама и тренинзима, не можеш стално да се посветиш томе до те мере, увек је присутан неки притисак, увек се нешто хаотично дешава – објаснила је Лекићева.

Након осам недеља опоравка, девет недеља проведених на штакама, доживела је то да није могла да контролише своје стопало.

– То је тренутак када мислите: „Па како ћу потрчати кад не могу да ходам?” Али имала сам неку веру да ће све бити у реду. Увек сам била доста строга према себи. Некада сам чак била и деструктивна. Али онда сам схватила да одговорност треба да се подели, да ниси сам на терену и да други људи утичу и имају удела у резултату. Док сам се опорављала, окружила сам се људима који јако добро знају свој посао и то поверење које сам имала у њих и тај моменат када сам себи говорила да ћу се вратити спорту били су битни. Јако тежак тренутак у каријери је било полуфинале Светског првенства у Београду кад сам доживела дислокацију петне кости, када је остало 48 сати до чуваног финала. Свашта сам користила, разне биљне терапије и све могуће ствари како бих била способна да донекле играм то финале. Тај неки фанатизам који мене генерално одликује кроз каријеру јер волим изазове и колико год да ми уноси неку врсту страха – мене то ненормално покреће… Ја сам такмичар и лош сам губитник у том неком смислу, али с друге стране мислим да ме то погурало далеко у каријери. Када си спортиста, много тога мораш да се одрекнеш, али у суштини леп је то живот јер радиш оно што волиш – каже наша саговорница.

Једном је у каријери пожелела да „дигне руке” од рукомета, али се ипак вратила овом спорту.

– Пожелела сам да одустанем у једном тренутку у својој каријери који је био доста тежак. Изгубила сам друго финале у Лиги шампиона у последњој секунди, па исправно или не – то је за мене био невратан ударац. Јако тешко сам то поднела… Спорт је веома суров, у једном моменту имаш на терену екипу која се радује, а у другом имаш екипу која тугује. Тешко ми је било... Негде сам тражила неку мотивацију. Мислим да мораш себе да осетиш у том тренутку, јер постављати стално испред себе нека превелика очекивања, може да буде деструктивно. У оном моменту кад сам пожелела опет да ухватим рукометну лопту, за неких 20, 30 дана, била је моја зона комфора у којој сам се осећала најсрећнијом. А када је реч о неоствареној жељи – моја вечна патња је то што нисам никада играла на Олимпијским играма. Надам се да ћу у једном тренутку бити део те спортске смотре са рукометном репрезентацијом – истакла је Лекићева.

За њу је рецепт за срећан живот баланс између професионалног и приватног, бити у миру, тежити ка благостању и бити свестан да су врло често невидљиве стварчице, мале ствари, заиста права срећа.

– Бити здрав је заиста довољно за срећу, а врло често се то узима здраво за готово, али то је неко благостање. Увек тежим ка балансу у животу и мислим да је то права ствар – додала је Лекићева.

Истакла је и да јој је веома важно да у животу буде емотивно испуњена и да мисли да је то сваком живом бићу изузетно битно.

– То је нешто где апсолутно уживаш и просто је то онај тајни састојак за успех… Свима желим да нађу срећу у малим стварима. Мислим да је јако лепо и јако је ретко, а врло често то занемаримо. Такође треба радити оно што волиш. То је највећи благослов данас – истакла је Лекићева.

Ратнице које се осмехују

Андреа Лекић је објаснила да је права ствар за њу била што се, пре него што је почела да тренира рукомет, бавила другим спортовима.

– Окушала сам се у многим спортовима и схватила сам да мени индивидуални спортови не одговарају. Пробала сам да играм и тенис и карате, мало сам тренирала и одбојку, али сам желела нешто динамичније и жустрије и избор је пао на рукомет. Волим много и кошарку, уопште спортове са лоптом. Када одемо у Скандинавију, увек се чује једна лепа реченица о рукометашицама – да су оне ратнице које се осмехују. Код њих је привилегија тренирати рукомет и тамо све девојчице иду на рукомет. То је све повезано са успехом репрезентације. Репрезентација кроји базу девојчица и дечака. Код нас рукомет дуго нема успеха и зато некако женска одбојка доминира. „Капа доле” на свему што су наше одбојкашице урадиле, па велики број девојчица иде да тренира одбојку јер то је женски спорт. Морам да кажем да се рукомет доста променио, јер су некада рукометашице биле доста габаритније, да се неко не увреди, а данас су оне атлете, лепо грађене, изузетно воде рачуна о себи, а уједно су неизмерно физички спремне – истакла је Лекићева.

На грешкама се учи

Колико је важно да професионални спортиста има јаку менталну снагу како би све препреке брзо превазишао?

– Важна је средина у којој одрасташ и важна је подршка људи којима си окружен. На грешкама се учи, али свесни смо да без менталне стабилности не можеш далеко да догураш било чиме да се бавиш. Када кажем да је приоритет радити на себи, мислим да је увек храбар онај ко тражи помоћ. Битно је да имате психолога или психотерапеута са којим можете увек да разговарате. То је доскоро била нека табу тема. Ја сам се са тиме сусрела први пут 2013. године. И то је нама постао један од заиста невероватно битних фактора, јер врло често, иако делите терен са саиграчицама, не знате много о њиховим фамилијама, њиховим породичним животима. А психолог је ту да вам да неке „инструкције” како да превазиђете одређене потешкоће. То су ситни трикови којима се служиш у секунди како би изашао из зоне у којој се баш не осећаш добро. Била сам дуго капитен репрезентације и мислим да сам с годинама дошла у фазу да сам заиста знала по експресијама лица девојака на загревањима и током утакмице шта се дешава, јер је битно да препознаш који играч има тај чувени моментум. Уколико то не савладаш негде, онда нећеш искористити екипу на најбољи могући начин, поред наравно тренера и његових инструкција. Мени је било заиста приоритетно да своју екипу изузетно добро познајем – навела је Лекићева.

Најемотивнији тренутак у каријери

Гошћа нашег подкаста открила је да је у каријери имала неколико најемотивнијих тренутака, али да посебно памти утакмице пред београдском публиком.

– Било је лепо када сам освојила Лигу шампиона и била проглашена за најбољу играчицу на свету, али најлепши моменат је био када сам играла у Београду, у граду у којем сам се родила, и то пред 22.000 људи. Играти за репрезентацију и освојити сребро на светском шампионату је нешто што се памти – каже Лекићева.