Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je Andrea Lekić, jedna od najboljih rukometašica na svetu. Od 2006. do 2021. godine igrala je za reprezentaciju Srbije, sa kojom je osvojila srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 2013. godine. Iste godine je proglašena za najbolju rukometašicu sveta. Osim za klubove u Srbiji, igrala je i za slovenački Krim, gde je bila najbolja igračica lige 2011. godine, kao i za mađarske klubove Đer i Ferencvaroš, makedonski Vardar i klubove u Rumuniji i Crnoj Gori. Za Srbiju je nastupala na sedam evropskih prvenstava. Bila je i najmlađa rukometašica na svetu koja je postigla 500 golova u Ligi šampiona, a trenutno je na trećem mestu liste strelaca svih vremena.

Organizator je rukometne akademije za decu, a diplomirala je na Fakultetu za turistički i hotelijerski menadžment i Fakultetu za sport. Trenutno je generalni menadžer ženskih rukometnih reprezentacija Rukometnog saveza Srbije.

Najvažnije životne lekcije koje je naučila kroz sport obuhvataju istrajnost i strpljenje.

– Čuveni sastojak svega jeste ljubav prema tome što radimo, a s druge strane je ta neka istrajnost i strpljenje – da znaš da će doći bolji dani u suštini. Jer lako je biti dobar kada se pobeđuje i mnogo je lepo primati sve te lepe reči pohvale i podrške, ali šta se dešava kada negde u suštini ostaješ sam sa sobom u teškim danima i ko je tada najveća podrška? Ja sam neko ko je dosta rano otišao od kuće sa nepunih 20 godina i porodica je ta koja je oduvek bila uz mene. To je jedna zdrava podrška. S druge strane, naučila sam da je sreća što imam takvu porodicu. Ima onih koji kažu da to ne treba da bude sreća, već neki standard. Ali ja sam zahvalna pre svega na tome. Majka mi je bila velika podrška uvek, a tata je taj koji me je uvek vodio na treninge, on mi je uvek bio tajni oslonac. Uvek sam sama donosila odluke u karijeri, ali su oni bili tu da se posavetujem sa njima – naglasila je gošća našeg podkasta.

U podkastu je bilo reči i o teškim trenucima sa kojima se susreće svaki profesionalni sportista.

– Nekad si dobar, nekad manje dobar, a vrlo često te to karakteriše ne samo kao sportistu već i kao osobu. Sport nosi i lepe i manje lepe strane, pa smo vrlo često izloženi kritikama, a zaista ne znamo šta se sve dešava iza kulisa. Vremenom naučiš da je to jedna potpuno normalna stvar i ne prihvataš te stvari k srcu… Kada prvi put osvojiš nešto, ono što je teško je ponoviti to, a ostati na vrhu. Najteže je iznova i iznova osvajati medalje, a istovremeno biti primer pre svega kako se ponaša jedan sportista, a to su upravo naši vaterpolisti. I u porazu i u pobedi ne vidim veliku promenu kod njih, ne postoji ta neverovatna euforija, a opet s druge strane to je jedna lavina emocija koju oni ispoljavaju. Oni su sportska gospoda – naglasila je Lekićeva.

Totalna ruptura Ahilove tetive koja se dogodila dok je igrala u dresu reprezentacije za vreme kovida je nešto što je za nju bilo najizazovnije u karijeri, a do sada je imala čak deset operacija.

– Naučila sam da mi sportisti imamo tendenciju da stalno postavljamo isto pitanje: „Kada ću se vratiti na teren?” To je čuveno pitanje svih sportista posle povrede, kao i ono koliko traje oporavak, što je i normalno u potpunosti. Ali ja sam shvatila da moram da ostvarujem pobede na dnevnom nivou, da idemo dan po dan… Bukvalno je kod mene to bio korak. Tako da mislim da me je to naučilo da neke pobede osvajam na dnevnom nivou – pojasnila je Lekićeva, dodavši da su njenu sportsku karijeru pratile brojne povrede.

– Sa psihološke strane najteže mi je „pala” ta totalna ruptura Ahilove tetive. To je nešto što je za mene zaista bilo najizazovnije. Kvalifikacije za Olimpijske igre su se održavale nakon tri meseca od trenutka kada se to meni dogodilo, a ja sam u tom momentu doživela jednu od najtežih povreda u sportu. Osetila sam neverovatno razočarenje u tajming života u tom trenutku… Ali u tom periodu spoznala sam mnogo toga o sebi… Nakon oporavka počela sam da živim neki drugačiji, bezbolniji život, što je mnogo lepo za svakog sportistu i čoveka naravno. Uspela sam da dovedem telo u neki balans jer sam imala vremena da radim na sebi i na milion drugih polja, jer kada si na utakmicama i treninzima, ne možeš stalno da se posvetiš tome do te mere, uvek je prisutan neki pritisak, uvek se nešto haotično dešava – objasnila je Lekićeva.

Nakon osam nedelja oporavka, devet nedelja provedenih na štakama, doživela je to da nije mogla da kontroliše svoje stopalo.

– To je trenutak kada mislite: „Pa kako ću potrčati kad ne mogu da hodam?” Ali imala sam neku veru da će sve biti u redu. Uvek sam bila dosta stroga prema sebi. Nekada sam čak bila i destruktivna. Ali onda sam shvatila da odgovornost treba da se podeli, da nisi sam na terenu i da drugi ljudi utiču i imaju udela u rezultatu. Dok sam se oporavljala, okružila sam se ljudima koji jako dobro znaju svoj posao i to poverenje koje sam imala u njih i taj momenat kada sam sebi govorila da ću se vratiti sportu bili su bitni. Jako težak trenutak u karijeri je bilo polufinale Svetskog prvenstva u Beogradu kad sam doživela dislokaciju petne kosti, kada je ostalo 48 sati do čuvanog finala. Svašta sam koristila, razne biljne terapije i sve moguće stvari kako bih bila sposobna da donekle igram to finale. Taj neki fanatizam koji mene generalno odlikuje kroz karijeru jer volim izazove i koliko god da mi unosi neku vrstu straha – mene to nenormalno pokreće… Ja sam takmičar i loš sam gubitnik u tom nekom smislu, ali s druge strane mislim da me to poguralo daleko u karijeri. Kada si sportista, mnogo toga moraš da se odrekneš, ali u suštini lep je to život jer radiš ono što voliš – kaže naša sagovornica.

Jednom je u karijeri poželela da „digne ruke” od rukometa, ali se ipak vratila ovom sportu.

– Poželela sam da odustanem u jednom trenutku u svojoj karijeri koji je bio dosta težak. Izgubila sam drugo finale u Ligi šampiona u poslednjoj sekundi, pa ispravno ili ne – to je za mene bio nevratan udarac. Jako teško sam to podnela… Sport je veoma surov, u jednom momentu imaš na terenu ekipu koja se raduje, a u drugom imaš ekipu koja tuguje. Teško mi je bilo... Negde sam tražila neku motivaciju. Mislim da moraš sebe da osetiš u tom trenutku, jer postavljati stalno ispred sebe neka prevelika očekivanja, može da bude destruktivno. U onom momentu kad sam poželela opet da uhvatim rukometnu loptu, za nekih 20, 30 dana, bila je moja zona komfora u kojoj sam se osećala najsrećnijom. A kada je reč o neostvarenoj želji – moja večna patnja je to što nisam nikada igrala na Olimpijskim igrama. Nadam se da ću u jednom trenutku biti deo te sportske smotre sa rukometnom reprezentacijom – istakla je Lekićeva.

Za nju je recept za srećan život balans između profesionalnog i privatnog, biti u miru, težiti ka blagostanju i biti svestan da su vrlo često nevidljive stvarčice, male stvari, zaista prava sreća.

– Biti zdrav je zaista dovoljno za sreću, a vrlo često se to uzima zdravo za gotovo, ali to je neko blagostanje. Uvek težim ka balansu u životu i mislim da je to prava stvar – dodala je Lekićeva.

Istakla je i da joj je veoma važno da u životu bude emotivno ispunjena i da misli da je to svakom živom biću izuzetno bitno.

– To je nešto gde apsolutno uživaš i prosto je to onaj tajni sastojak za uspeh… Svima želim da nađu sreću u malim stvarima. Mislim da je jako lepo i jako je retko, a vrlo često to zanemarimo. Takođe treba raditi ono što voliš. To je najveći blagoslov danas – istakla je Lekićeva.

Ratnice koje se osmehuju

Andrea Lekić je objasnila da je prava stvar za nju bila što se, pre nego što je počela da trenira rukomet, bavila drugim sportovima.

– Okušala sam se u mnogim sportovima i shvatila sam da meni individualni sportovi ne odgovaraju. Probala sam da igram i tenis i karate, malo sam trenirala i odbojku, ali sam želela nešto dinamičnije i žustrije i izbor je pao na rukomet. Volim mnogo i košarku, uopšte sportove sa loptom. Kada odemo u Skandinaviju, uvek se čuje jedna lepa rečenica o rukometašicama – da su one ratnice koje se osmehuju. Kod njih je privilegija trenirati rukomet i tamo sve devojčice idu na rukomet. To je sve povezano sa uspehom reprezentacije. Reprezentacija kroji bazu devojčica i dečaka. Kod nas rukomet dugo nema uspeha i zato nekako ženska odbojka dominira. „Kapa dole” na svemu što su naše odbojkašice uradile, pa veliki broj devojčica ide da trenira odbojku jer to je ženski sport. Moram da kažem da se rukomet dosta promenio, jer su nekada rukometašice bile dosta gabaritnije, da se neko ne uvredi, a danas su one atlete, lepo građene, izuzetno vode računa o sebi, a ujedno su neizmerno fizički spremne – istakla je Lekićeva.

Na greškama se uči

Koliko je važno da profesionalni sportista ima jaku mentalnu snagu kako bi sve prepreke brzo prevazišao?

– Važna je sredina u kojoj odrastaš i važna je podrška ljudi kojima si okružen. Na greškama se uči, ali svesni smo da bez mentalne stabilnosti ne možeš daleko da doguraš bilo čime da se baviš. Kada kažem da je prioritet raditi na sebi, mislim da je uvek hrabar onaj ko traži pomoć. Bitno je da imate psihologa ili psihoterapeuta sa kojim možete uvek da razgovarate. To je doskoro bila neka tabu tema. Ja sam se sa time susrela prvi put 2013. godine. I to je nama postao jedan od zaista neverovatno bitnih faktora, jer vrlo često, iako delite teren sa saigračicama, ne znate mnogo o njihovim familijama, njihovim porodičnim životima. A psiholog je tu da vam da neke „instrukcije” kako da prevaziđete određene poteškoće. To su sitni trikovi kojima se služiš u sekundi kako bi izašao iz zone u kojoj se baš ne osećaš dobro. Bila sam dugo kapiten reprezentacije i mislim da sam s godinama došla u fazu da sam zaista znala po ekspresijama lica devojaka na zagrevanjima i tokom utakmice šta se dešava, jer je bitno da prepoznaš koji igrač ima taj čuveni momentum. Ukoliko to ne savladaš negde, onda nećeš iskoristiti ekipu na najbolji mogući način, pored naravno trenera i njegovih instrukcija. Meni je bilo zaista prioritetno da svoju ekipu izuzetno dobro poznajem – navela je Lekićeva.

Najemotivniji trenutak u karijeri

Gošća našeg podkasta otkrila je da je u karijeri imala nekoliko najemotivnijih trenutaka, ali da posebno pamti utakmice pred beogradskom publikom.

– Bilo je lepo kada sam osvojila Ligu šampiona i bila proglašena za najbolju igračicu na svetu, ali najlepši momenat je bio kada sam igrala u Beogradu, u gradu u kojem sam se rodila, i to pred 22.000 ljudi. Igrati za reprezentaciju i osvojiti srebro na svetskom šampionatu je nešto što se pamti – kaže Lekićeva.