Бити глумац значи учити целог живота

Достојанствена, дистанцирана Гордана Марић, надарена глумица и посвећена, вољена професорка Факултета драмских уметности у Београду у пензији преминула је у родном Београду у 74. години живота, оставивши за собом своје хероине: Катарину Петровић, Марију, Гоцу, Леночку. Публика широм бивше Југославије заувек ће је памтити као Гоцу из култне серије „Грлом у јагоде”, када је тумачила улогу девојке главног јунака Банета Бумбара, кога је играо Бранко Цвејић и другарицу из разреда његове дружине, коју су чинили Александар Берчек, Предраг Мики Манојловић и Богдан Диклић.

– Серија је снимана 1975. године, а шест месеци трајале су припреме. То је уметничка истина и не зна се ко је у њој био бољи. Трудили смо се да изгледа документарно, као да се не глуми, а био је у питању високо професионални рад. Нити сам ја била Гоца, нити је Цвејић био Бане Бумбар, имали смо своје приватне животе – говорила је Гордана Марић.

Њена последња улога на филму била је 2001. године у делу „Жућко”, после чега је постала професор на Катедри за глуму на ФДУ. Какав је резултат њеног дугогодишњег педагошког рада најбољи доказ су сузе њених студената, данас водећих глумаца који се са тугом опраштају од вољене професорке. Међу њеним студентима били су Милена Васић, Вања Ејдус, Иван Јевтовић… Из њене класе изашао је и покојни глумац Маринко Маџгаљ о коме је, често са сетом говорила. Причала је како је већ на пријемном испиту показао велики таленат и да је њу и њене колеге изненадио својом енергијом и оригиналношћу, да је ФДУ уписао још као гимназијалац и да је позоришна магија његовим одласком изгубила свог чаробњака. Знање, посвећеност и људскост обележили су вишегодишњи професорски стаж Гордане Марић, а њена преданост позоришту и образовању остају као снажан печат у историји театарске уметности.

Гордана Марић стални члан Атељеа 212 била је од 1974. до 1981. године. У међувремену магистрирала је из теорије глуме и постала доцент, касније професор глуме на ФДУ. Писала је текстове о могућностима глумачког израза. Отуда и њено издање „Наухватљиви систем глуме” у које је уткала своја размишљања о том тананом свету сценске уметности.

Мање је познато да се свесно повукла из жиже јавности како би се посветила педагошком раду, театрологији и свом докторском раду. Деценијама је важила за професора на ФДУ код којег се „занат пече” темељно. Појавила се и у наставку серије и филму „Јагоде у грлу”, „Марија”, „Зид смрти”, „Ујеж”… И дискретно жалила што се не појављује у филмовима, јер нема понуде.

– Бити глумац значи учити целог живота, упознавати себе и људе покрај себе, бити у средишту уметничко-стваралачког процеса у свету и у домовини. Глумац мора да ствара кроз учење и упознавање, кроз разоткривање и откривање тајне живота, света и друштва. Као што музичар-солиста вежба по неколико сати дневно, тако би и глумац по неколико сати дневно требало да учи. Дакле, перманентно учење, које не би било само дужност него би требало да буде и радост стварања. Културна и друштвена функција глуме захтева од свих оних који су се посветили том позиву не само радну истрајност него још и храброст и одрицање, Ипак, све зависи од уметничке свести сценског уметника и ствараоца, од његовог критичког и идејног односа према свету и свим медијским феноменима; од његовог уметничког морала и етике, бележила је Гордана Марић, као и следеће:

– Глумац не може бити ништа друго сем глумац-уметник. Ако то замени квазивредностима, новцем, газдинством, малограђанском потрошњом, без сумње ће веома брзо изгубити своју уметничку бит. Престаће да буде радознао. Престаће да се образује и учи. Престаће да мисли и ризикује. Престаће да пати због грехова света и неће умети да се радује чудесима живота. Али, да ли је могуће научити да се буде уметник?

Испраћај јединствене Гордане Марић је сутра од 12. 30 сати на Новом гробљу у Београду.