Овај бренд нам не може нико украсти

У унезвереном тренутку Србије води се општа полемика шта би требало да представља овај простор, ово време. Основане су безбројне комисије. Оне прво морају да осмисле како да раде и ко да буде у њима, и како да се договоре, и о чему да мисле да би дале тај финални производ, да би промовисале ту одлучујућу једино важну реч. Шта човека чини достојним становником планете? Како направити спецификацију по важности, одабрати финални производ једне нације, без обзира на то колико волимо воће и поврће и текуће производе, од воде до ватрене воде – до сто гради. Шта нам даје за право да имамо бренд?

Та реч је почела да нас малтретира и угњетава као што нас је једно време малтретирала транспарентност, па ништа није испало транспарентно, али се реч злоупотребила и истрошила, а потрошили су се и они који су је изговарали, иако је било наде, велике наде. Та реч, бренд, коју сви изговарају, звучи спасоносно, модерно, доноси решење, продајну мрежу, профит, који муњевито мора да се претвори у нешто друго, која је поставила високи критеријум, високо се позиционирала, даје најбољи могући утисак о земљи, представља је преко неког производа. Али ми не бисмо били ми да је не раскринкамо, да је прво не доведемо до суштине њеног значења. У проширеном значењу, brand представља: жигосање стоке ужареним гвожђем, али и жигосање људи по жељи и лошој намери, бодеж, називање неког производа, предмета, заштитни знак, али и бакљу (извор: Oxford Advance Learners Dictionary).

Пре извесног времена, тачније 11. септембра 2005, на једном од часова филозофије које имам годинама код професора Слободана Јауковића, радили смо Хегела. Сазнајем да је Хегел историју човечанства поделио на четири царства – оријентално, грчко, римско, и германско. Било је више него чудно да од онда нема ниједног новог царства, јер услов царства је идеја слободе која се плаћа крвљу и жртвом и онај ко је дао највећу жртву има право на умско царство. Питала сам зар нема више ниједног царства од тог 18. века. Схватила сам да овај простор има право на Пето царство. Дато је највише жртава у крви и за слободу и то се ради одувек, скоро до данашњих дана. А после највеће жртве долази до вибрација универзалног поља интелигенције, тј. стварања суперстринг поља. Онда наступа Империја ума – Пето царство. Имамо право на Пето умско историјско царство.

А онда сам тихо, без велике помпе и најаве, послала у свет ту поруку преко мојих цртежа и графика, на стотине, које су све носиле један скромни наслов "Пето царство и београдска школа мишљења".

То је бренд који нам нико не може одузети и на који ми имамо право. Србија има право да има један интелектуални бренд, без обзира на планетарни крик за кајмаком, који се понавља годинама, откад су почеле хорде одлазака из ове земље, а знамо да је то дуго трајало и да су неки одлазили заувек. Увек је ишла и та страшна реченица, кад год бих одлазила некуд одавде – да ли си понела, или се причало да је то неко донео, да је шверцовао, носио у кутијама за помаду, највећим могућим паковањима нивеа креме. Други крик је ишао за ајваром, цела Русија је испуштала вапај за ајваром, он им је био нешто што их је бескрајно везивало за нас овде, чак је било и замене ајвар за кавијар, тегла за теглу.

Ми имамо спасоносно кратко и јасно изречено Пето царство, које је значило све за ово подручје, плаћено и животом и крвљу и идејом слободе и приношењем жртве на олтару Земље. А човек који мисли и жртвује се долази до слободе, тј. до знања о себи. Може ли више, треба ли више од тога?

Да ли човечанство напредује ка Шестом царству?