Реаговање на текст „Анатомија српског правосуђа: од Славка Ћурувије до надстрешнице”

На основу чл. 94 и чл. 98 закона о информисању, захтевам да на начин прописан законом објавите одговор на текст објављен (1. фебруара) у дневном листу „Политика” на првој и седмој страни, под насловом „Анатомија српског правосуђа – од Славка Ћурувије до настрешнице”. Правда је тамо где је истина. Текстописац намерно меша надлежности тужиоца који је био странка у поступку и суда који је дужан у сваком случају, па и у овом, да утврђује истину. Не може се о правди писати неистинито, без проверених чињеница, преузимањем туђих већ објављених реченица које су биле погрешне, нетачне и које су демантоване и деманти је објављен од стране издавача. Текстописац се позива не само на ове демантоване изјаве већ и на реченице умрлих људи, не објашњавајући зашто то чини, без својих тврдњи и колико ми је познато никада није пратио рад правосуђа. 
Одговорно тврдим да се у предмету КЖ бр. 828/99 Окружног суда у Београду није одлучивало о Славку Ћурувији. Славко Ћурувија се не води као осуђено лице, јер је поступак против њега обустављен од стране Првог општинског суда у Београду. 
Први општински суд у Београду, и то судија Крсто Бобот, донео је првостепену пресуду којом су оглашени кривима Ћурувија Славко, Луковић Зоран и Јанковић Срђан због кривичног дела ширења лажних вести из чл. 218 КЗ РС и осуђени су на казне затвора у трајању од по пет месеци. Истом пресудом окривљени Новаковић Драган ослобођен је од оптужбе за извршење истог кривичног дела. Поступак је вођен на основу оптужног предлога Првог ОЈТ у Београду, скраћени поступак, због чега је и поступајући судија поступао на начин како је прописано законом за скраћени поступак. 
У кривичном праву основни принцип је да нико није крив док то суд не утврди правоснажном пресудом, што текстописац треба да научи да кривицу утврђује једино суд на основу законом спроведеног поступка. 
На првостепену пресуду дана 29. 3. 1999. жалбу је изјавио прво ОЈТ – због одлуке о казни тражећи строже казне, а у односу на окривљеног Новаковића тражи преиначење пресуде и његову осуду за исто кривично дело. Браниоци окривљених у жалби предлажу преиначење првостепене пресуде и ослобађање од оптужбе окривљених. 
Славко Ћурувија је убијен дана 1. 4. 1999, због чега је Први општински суд 16. 4. 1999. донео решење о обустави кривичног поступка у односу на њега. 
Окружни суд у Београду запримио је предмет заједно са жалбама бранилаца окривљених дана 20. 4. 1999, значи 20 дана после убиства Славка Ћурувије, и четири дана после доношења решења о обустави поступка у односу на њега, што је текстописцу могло бити познато када се позива на текст „Радио Слободна Европа” од 21. 3. 2012, који сам тог дана демантовала. Због чега му је стало да нетачно обавештава јавност, лажима и позивом да судије и тужиоци не морају да примењују закон, или да га селективно примењују? 
Окружни суд у Београду у већу које је састављено годишњим распоредом, чији је председник уважени судија Синиша Важић, у овом случају и судија известилац, а чланови већа судије Ната Месаровић и Нада Зец, након одржане седнице и оцене стања у списима, донео је пресуду којом се одбијају као неосноване жалбе јавног тужиоца првог ОЈТ у Београду и браниоца окривљених Луковић Зорана и Јанковић Срђана, а пресуда Првог општинског суда Кбр. 284/99 од 5. 3. 1999. потврђује. 
Напомињем да бих обавестила јавност, а пре свега злонамерног текстописца, да су Луковић Зоран и Јанковић Срђан поднели захтеве Врховном суду Србије и то захтев за ванредно преиспитивање правноснажне пресуде који је разматран 8. 2. 2000. у седници већа у односу на окривљене и тај захтев је одбијен, као што је Врховни суд дана 19. 5. 2000. разматрао захтев за ванредно ублажавање казне и исти одбио. У време кад је одлуке доносио Врховни суд Србије, ја сам била судија Окружног суда у Београду, тако да се види да нисам могла утицати на њихове осуде. 
Напомињем да је судија Крсто Бобот после 5. октобра напустио суд и о њему и његовим „греховима” никада није било речи пред ВСС-ом, зашто је учинио то, то је на њему да објасни, а судија за прекршаје Бобан Главонић припадао је органу управе – Министарству правде и он је 2000. отишао у адвокатуру. 
Из списа предмета види се да је Први општински суд у Београду дана 19. 3. 2001. утврдио да осуђени Јанковић Срђан не подлеже амнестији. 
Непримерно је позивање текстописца на новинарку недељника „Време” у односу на слику коју она има у односу на реформисано правосуђе 2012. Због овог позива на преминулу новинарку, без воље морам да истакнем да је наведена новинарка била незадовољна што сам њу као предсeдник већа, у предмету убиства српског премијера одбила за добијање прислушкиваних разговора који нису били изведени као доказ, зато што су имали формалне недостатке прописане законом, а исте је желела да прва објави. 
Констатације о брзометном напредовању и кажњавању неких судија из овог случаја су неосноване, произвољне и непоткрепљене чињеницама. Нетачно се износи тврдња да је супруга судије Крста Бобота кажњена неизбором приликом општег избора судија због његових грехова. Одговорност је увек индивидуална и моја и њена, а онда се питам како је то тачно да је супруга судије за прекршаје Главонића изабрана без икаквих проблема на основу истих критеријума. 
Против текстописца поднећу тужбу због свега што је написао, па и због тога да сам напредовала на крилима петог октобра. Од петог октобра па до мог избора на место председника Врховног суда променила су се три председника Врховног суда, и то: Лепа Карамарковић, Соња Бркић, Вида Шкеро, а на општој седници на којој се гласало о предлогу да постанем ВФ председник суда добила сам велику већину својих колега. Текстописац мора знати да се у овој земљи напредовало радом, а добро је познато које сам све предмете радила и у општем криминалу, у ратним злочинима и у организованом криминалу. Нисам ја носила по три, четири књижице различитих партија као неки његови саговорници и нећу да се правдам да нисам била члан партије, као што и нисам још од распада КПЈ.
Добронамеран савет текстописцу да пре него што тражи саслушање тужиоца као сведока позабави се сведочењем Бранке Прпе које је изнела у поступку за убиство Славка Ћурувије пред Специјалним судом у Београду, можда му то помогне да реално просуђује и да људима не товари на леђа неистине.

 *Судија у пензији, бивша председница ВКС-а и ВСС-а

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа