Сирене за нежног анархисту

Италијани не воле много своје политичаре, још мање исказују велику носталгију према оним прошлим. Истина, увек постоје изузеци.

Према уметницима је другачије. Али, у земљи велике културне традиције, посебно музичке, није лако потврдити се, још мање постати део националне меморије.

А да један уметник остаје трајна биографска црта нације показало се прошле недеље, када је Италија, на заиста јединствен начин, обележила десетогодишњицу одласка с овог света Фабриција де Андреа, једног од највећих и најособенијих кантаутора земље. Спонтано враћање великом уметнику путем низа културних догађаја било је, некако у исти мах, грандиозно и аутентично: импресивна изложба у Палацо Дукале у Ђенови, велики концерт у Риму, литерарно вече у Торину, изложба у Тревизу, вече сећања у Палерму, позоришна представа у Виченци, музичко-позоришни програм на бродској линији Ђенова–Сардинија (где је де Андре једно време живео)... Данас многе улице, културни центри и школе носе име ђеновског кантаутора, док 87 италијанских позоришта носи његово име. 

Током четворочасовне емисије на РАИ-3, Де Андреову музику су изводили Л. Дала, Ђана Нанини, Андреа Бочели, Јованоти... У моменту извођења једне од његових најлепших балада „L’аморе che viene, l’amore che va“ директно су биле укључене италијанске радио станице, њих 300. Емисија је завршена директним преносом из старе ђеновске луке из које је сиренама поздрављен Де Андреа, према старој традицији морнарских република, када се звуцима с бродова изражавао поздрав одлазећим капетанима.

А негде крајем педесетих и почетком шездесетих година, у лучким кафеима Ђенове окупљали су се кантаутори жељни да музиком мењају свет: Ђино Паоли, Бруно Лауци, Луиђи Тенко, Умбердо Бинди, оснивачи „ђеновске школе“, касније сви велика национална музичка имена. Њима се тих година придружује и Фабрицио де Андре. Мало млађи, разликовао се по стилу, али и по томе што је једини на ове сусрете долазио из једног другог, богаташког кварта. Де Андре је био син познатог ђеновског индустријалца.

Особен и интровертан, Де Андре је започео своју уметничку и животну авантуру, сартровски речено „самоћу авантуре“, уз велико интересовање за анархистичке идеје Бакуњина, Стиснера, Малатесту, француску и руску књижевност. Ипак, одбијао је да се учлани у неку радикалну и револуционарну партију или анархистичку организацију, речима да је „анархизам исувише озбиљна ствар“.

Слично је било 1968. године када није узео директно учешће у студентским манифестацијама, иако су његове композиције сматране музичким иконама студентске побуне. (Ових дана су објављени досијеи тајних служби из којих се види да је Де Андре у времену „оловних година“ био полицијски „обрађиван“ као инспиратор „субверзивних елемената“.)

Једну од првих својих композиција посветио је уклетом песнику Вијону. 

Де Андре је био инспирисан француским егзистенцијалистима, који су поносно саопштавали да су „осуђени на слободу“ и очаран  филозофско-уметничким кругом, врстом интелектуалног „покрета отпора“ који се окупљао у париском кварту Сен Жермен – Сартром,  Бовоаровом, Превером, Жилијет Греко, Елијаром, Пикасом, Камијем, те Борисом Вијаном, чија је песма „Дезертер“ имала велики утицај и на Де Андреа. „Побуњени човек“, наслов познатог Камијевог дела, можда најадекватније осликава животни и уметнички кредо Фабриција де Андреа. Одричући се материјалног конформизма, Де Андре је изабрао боемску четврт града, дружење с маргиналним друштвеним групама око ђеновске луке које је опевао својом поезијом и музиком.

Његов први албум је посвећен Брасансу и Брелу. Први велики успех доживео је 1965. композицијом „Песма о Маринели“ у заједничком извођењу са Мином. (Ову композицију је у Југославији певао Арсен Дедић.) Тада је саопштио оцу да напушта правни факултет и његове планове о заједничком вођењу породичног капитала. („Знам да бих био очајан адвокат“, често је понављао Де Андре.) Уследио је низ албума и популарност који сведоче о импозантном песничко-музичком наслеђу.

Не знамо да ли је прича о Фабрицију де Андреу лепша од оне његове о Маринели. Знамо да глас и музика нежног анархисте остају обожавани, има се утисак, остају бесмртни. То је показало и ово јануарско обележавање десетогодишњице одласка Де Андреа у његову галаксију – обележавање које је у Италији протекло у атмосфери рођендана.