Sirene za nežnog anarhistu

Italijani ne vole mnogo svoje političare, još manje iskazuju veliku nostalgiju prema onim prošlim. Istina, uvek postoje izuzeci.

Prema umetnicima je drugačije. Ali, u zemlji velike kulturne tradicije, posebno muzičke, nije lako potvrditi se, još manje postati deo nacionalne memorije.

A da jedan umetnik ostaje trajna biografska crta nacije pokazalo se prošle nedelje, kada je Italija, na zaista jedinstven način, obeležila desetogodišnjicu odlaska s ovog sveta Fabricija de Andrea, jednog od najvećih i najosobenijih kantautora zemlje. Spontano vraćanje velikom umetniku putem niza kulturnih događaja bilo je, nekako u isti mah, grandiozno i autentično: impresivna izložba u Palaco Dukale u Đenovi, veliki koncert u Rimu, literarno veče u Torinu, izložba u Trevizu, veče sećanja u Palermu, pozorišna predstava u Vičenci, muzičko-pozorišni program na brodskoj liniji Đenova–Sardinija (gde je de Andre jedno vreme živeo)... Danas mnoge ulice, kulturni centri i škole nose ime đenovskog kantautora, dok 87 italijanskih pozorišta nosi njegovo ime. 

Tokom četvoročasovne emisije na RAI-3, De Andreovu muziku su izvodili L. Dala, Đana Nanini, Andrea Bočeli, Jovanoti... U momentu izvođenja jedne od njegovih najlepših balada „L’amore che viene, l’amore che va“ direktno su bile uključene italijanske radio stanice, njih 300. Emisija je završena direktnim prenosom iz stare đenovske luke iz koje je sirenama pozdravljen De Andrea, prema staroj tradiciji mornarskih republika, kada se zvucima s brodova izražavao pozdrav odlazećim kapetanima.

A negde krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, u lučkim kafeima Đenove okupljali su se kantautori željni da muzikom menjaju svet: Đino Paoli, Bruno Lauci, Luiđi Tenko, Umberdo Bindi, osnivači „đenovske škole“, kasnije svi velika nacionalna muzička imena. Njima se tih godina pridružuje i Fabricio de Andre. Malo mlađi, razlikovao se po stilu, ali i po tome što je jedini na ove susrete dolazio iz jednog drugog, bogataškog kvarta. De Andre je bio sin poznatog đenovskog industrijalca.

Osoben i introvertan, De Andre je započeo svoju umetničku i životnu avanturu, sartrovski rečeno „samoću avanture“, uz veliko interesovanje za anarhističke ideje Bakunjina, Stisnera, Malatestu, francusku i rusku književnost. Ipak, odbijao je da se učlani u neku radikalnu i revolucionarnu partiju ili anarhističku organizaciju, rečima da je „anarhizam isuviše ozbiljna stvar“.

Slično je bilo 1968. godine kada nije uzeo direktno učešće u studentskim manifestacijama, iako su njegove kompozicije smatrane muzičkim ikonama studentske pobune. (Ovih dana su objavljeni dosijei tajnih službi iz kojih se vidi da je De Andre u vremenu „olovnih godina“ bio policijski „obrađivan“ kao inspirator „subverzivnih elemenata“.)

Jednu od prvih svojih kompozicija posvetio je ukletom pesniku Vijonu. 

De Andre je bio inspirisan francuskim egzistencijalistima, koji su ponosno saopštavali da su „osuđeni na slobodu“ i očaran  filozofsko-umetničkim krugom, vrstom intelektualnog „pokreta otpora“ koji se okupljao u pariskom kvartu Sen Žermen – Sartrom,  Bovoarovom, Preverom, Žilijet Greko, Elijarom, Pikasom, Kamijem, te Borisom Vijanom, čija je pesma „Dezerter“ imala veliki uticaj i na De Andrea. „Pobunjeni čovek“, naslov poznatog Kamijevog dela, možda najadekvatnije oslikava životni i umetnički kredo Fabricija de Andrea. Odričući se materijalnog konformizma, De Andre je izabrao boemsku četvrt grada, druženje s marginalnim društvenim grupama oko đenovske luke koje je opevao svojom poezijom i muzikom.

Njegov prvi album je posvećen Brasansu i Brelu. Prvi veliki uspeh doživeo je 1965. kompozicijom „Pesma o Marineli“ u zajedničkom izvođenju sa Minom. (Ovu kompoziciju je u Jugoslaviji pevao Arsen Dedić.) Tada je saopštio ocu da napušta pravni fakultet i njegove planove o zajedničkom vođenju porodičnog kapitala. („Znam da bih bio očajan advokat“, često je ponavljao De Andre.) Usledio je niz albuma i popularnost koji svedoče o impozantnom pesničko-muzičkom nasleđu.

Ne znamo da li je priča o Fabriciju de Andreu lepša od one njegove o Marineli. Znamo da glas i muzika nežnog anarhiste ostaju obožavani, ima se utisak, ostaju besmrtni. To je pokazalo i ovo januarsko obeležavanje desetogodišnjice odlaska De Andrea u njegovu galaksiju – obeležavanje koje je u Italiji proteklo u atmosferi rođendana.