Дух Саве Савановића на малим екранима

Хорор и (мрачна) фантастика су потенцијали које духови аше историје намећу као стално присуство у ваздуху око домаћих стваралаца – па ипак, ти духови ретко узимају обличје доследно уобличено у рухо поменутих жанрова. Колико год се страва, нажалост, наметала као један од адекватнијих израза нашег стања (не само политичког и економског него и егзистенцијалног), примере њеног присуства у нашој књижевности можемо избројати на прсте.

Недавна појава збирке прича Бели шум, у издању „Паладина“ (Београд, 2009), коју је приредио Горан Скробоња, подсећа нас не само на потенцијале него и на актуелно постојећу, али слабо познату и донекле маргинализовану, групацију писаца који се претежно баве фантастичним жанровима (SF и хорор). Приче ове збирке тематски повезује телевизија, најчешће као извор зла, што је приступ који би, вероватно, био неизбежан све и да не живимо у овако затрованом медијском простору. Без обзира на неуједначен квалитет, оно што ова књига пре свега представља јесте прилика да се на једном месту повеже и сагледа један могући приступ односа према стварности и један, код нас мање заступљен, облик њеног жанровског парафразирања и тумачења.

Зомбификовани ТВ статисти

Неки од аутора до сада су били претежно везани за фановске публикације око Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ (Павле Зелић, Дарко Тушевљаковић, Јован Ристић...), док су други успели да своју врсту писања продају мејнстриму (нпр. Ото Олтвањи који је пре неколико година издао крими-хорор роман Црне ципеле за „Самиздат“ Б92, па и сâм приређивач, чија је збирка СФ и хорор прича Тихи градови претпрошле године изашла за „Лагуну“). Већина поменутих потекла је из поменутог „Комарчића“, клуба названог према једном од првих српских аутора који су, још на самом почетку 20. века, писали жанровску књижевност – конкретно, кримиће и научну фантастику. Поменуто удружење активно је у Београду већ више од 25 година, а баш када овај текст будете имали у рукама у току ће бити њихова манифестација „Беокон“ у Дому Омладине (30. I –  1. II).

Само они који никада нису свратили на њихова редовна предавања или на „Беокон“ могу их отписати као групицу симпатичних залуђеника са капицама с пропелерима на главама, али треба напоменути, рецимо, да је посебни гост на претходној манифестацији био Милорад Павић (заступљен и у њиховој збирци Угриз страсти из 2007. године) као и уредништво нишког књижевног часописа Градина који је посебно наклоњен фантастичном писму. Поред тога, треба истаћи да се заједно са „жанровским“ колегама у збирци Бели шум налазе и приче познатих „главнотоковских“ писаца какви су Васа Павковић, Ђорђе Писарев или Владимир Кецмановић.

Због тога ова књига, невезано за своје друге домете, на сјајан начин илуструје илузорност и, у крајњој инстанци, непотребност те вештачке поделе на „жанр“ и „главни ток“: постоје само добри и мање добри писци, они који мање или више вешто препознају и исказују ствари вредне казивања, а реноме и припадност овој или оној школи или усмерењу мање су важни за крајњи учинак дела. Сагледани заједно са својим познатијим колегама, домаћи писци фантастике и хорора показују да немају чега да се стиде, напротив. Савршен пример ове тезе је Илија Бакић, чија је прича у самом врху садржаја ове књиге: његове књижевне критике красе бројне домаће часописе, али слаба дистрибуција и маркетинг његових прозних дела (укључујући изванредну збирку фантастичних прича Јесен скупљача – Тардис, Београд, 2007) још увек га чине једном од боље скривених тајни савремене српске прозе. Његова горко-цинична, антиутопијска прича о зомбификованим статистима једног одурног talk-show-а, иако у SF руху, није никакав ескапизам већ пример најдиректнијег суочавања са нашом све невеселијом стварношћу која се огледа кроз крива огледала телевизијског медија.

Вечно техниколор млад

То се може рећи и за причу „Не мењајте канал“ Петра Петровића, у којој хаос једне новокомпоноване ТВ постепено добија скоро апокалиптичне размере са све више лудила и насиља, или Кецмановићеву „Бајку“ у којој двоје припадника полусвета своју романсу обликују по узору на шпанске теленовеле, или, рецимо, Олтвањијеву „Вечно техниколор млад“ о злокобном остварењу урбане легенде о (не)паљењу телевизора у кући након нечије смрти.

Да су теме и мотиви хорора и фантастике све присутнији у домаћој прози „главног тока“ сведоче и неке од запаженијих књига последњих година, као што су Страх и његов слуга и Johann’s 501Мирјане Новаковић, којима парадирају тајна друштва, ђаволи и вампири, па на известан начин и најновија књига Светислава Басаре Дневник Марте Коен, речитог поднаслова – Окултна позадина комунистичког покрета у Југославији 1928–1988. Очигледно, много је тога окултног у нашим животима, а дух Саве Савановића још увек лебди неупокојен, као и толики други који су нам испијали крв у мрачним деценијама и вековима након овог првог српског вампира. За нашу свакодневницу то није баш оспокојавајуће, али за књижевност представља велику драгоценост коју тек треба у пуном сјају препознати.