Сиротиња закорачила у Холивуд

Од нашег дописника из Вашингтона

Где год да се нађу становници нашег „другде друштва”, данас верују да на правом месту раде праве ствари у право време једино на путу ка неком другом одредишту. Перманентно кретање је мелем за културу у којој је сама суштина аутентичности смрвљена у хиљаде и-мејлова. Уместо личности створиле су се „интравидуе”, нова врста Американаца, дефинисана преплетањем индивидуе са „кул” технологијом. Никада до сада ова земља није била толико умрежена а да је истовремено апсолутно искључена. То у својој новој књизи „САД негде другде” закључује професор њујоршког универзитета Далтон Конли. У компактном водичу о нервозном свету „интравидуа”, његови нови Американци из „Америке негде другде” непрекидно на свом лаптопу истовремено покрећу безбројне токове света.

 И у Холивуду је постало очигледно да је „живот негде другде”, како је то својевремено, док је још Берлински зид чврсто делио два света, констатовао Милан Кундера. Зид је пао, па се већ неко време плишаном стазом ка највећој медаљи америчке индустрије снова крећу босоноги губитници из глобализованих сламова. Али нико као „Милионер из блата” („Slumdog millionaire”) британског редитеља Денија Бојла није право из Мумбаја тако сигурно корачао ка најважнијим оскаровским статуетама. Снимљен са петнаест милиона долара, уз употребу деце натуршчика, „Милионер из блата” распростро се по холивудском тепиху са десет номинација за „Оскара”. Претходно је овај драматичан документ са боливудским расплетом утро себи стазу за гала оскаровско вече (22. фебруара у Кодак дворани у Лос Анђелесу) побравши четири „Златна глобуса” страних новинарских критичара акредитованих у Холивуду (за најбољу филмску драму, за најбољу режију, док су Симон Бофоји и индијски композитор А. Р. Рахман освојили „Глобусе” за најбољи сценарио и филмску музику). Само неколико дана после тога уследила је десетострука номинација америчке академије, а одмах потом Удружење америчких глумаца прогласило је „Милионера из блата” најбољим филмским остварењем у прошлој години. Празних руку остао је амерички „Необичан случај Бенџамина Батона” Дејвида Финчера, рађен по истоименој причи култног Скота Фицџералда који је само неколико дана пре тога добио чак 13 номинација за „Оскара”.

Протагонисте из Мумбаја, како рече један од холивудских експерата, не би препознао ни кад би се појавили на прагу његове куће. Ипак „Милионер из блата” је невероватна сторија документарних призора непрегледне индијске беде у којој тек проходала деца улазе у сурову борбу за голи опстанак.

У полупразним биоскопима главни јунак Џамал Малик на почетку филма излази пред америчке „интравидуе” буквално из септичке јаме у коју је морао да се уваља како би се извукао из пољског чучавца у коме би заглављен пропустио велики догађај до кога му је стало. Најмањег Џамала игра Азхарудин Исмаил, који је за једногодишњи рад на снимању добио хонорар од око две хиљаде долара. Дечак, који ће можда већ у фебруару заједно са осталом екипом доћи у Лос Анђелес на доделу Оскара, спава под пластичном простирком у предграђу Мумбаја, Бандра, заједно са својим туберкулозним оцем. Њихову чатрљу у нехигијенском насељу срушиле су локалне власти. Најмлађа Латика, његова пријатељица из детињства, коју игра девојчица Рубина Али, тумара од једног до другог слама у околини. Хонорар за годину дана износио је 700 долара. После писања британске штампе о положају деце чија се судбина изједначује са јунацима Чарлса Дикенса, Оливером Твистом и Давидом Коперфилдом, режисер Дени Бојл и продуцент Кристијан Колсон издали су писано саопштење у коме тврде да су се потрудили да натуршчицима деци трајније обезбеде живот. „Основали смо фондацију за Рубину и Азхарудина и платили за њихово школовање”, пишу редитељ и продуцент, већ овенчани највишим профитним наградама. 

Ентузијазам америчких критичара распршио је најпознатији Њујорчанин из индијске дијаспоре, писац Салман Ружди, коме је тешко да поверује у веродостојност овакве бајке: „То све ипак није могуће”, рекао је Ружди, коме се чини да је нереално да неко из сиротишта без школе освоји милионе рупија у квизу „Како постати милионер”. Писац „Сатанских стихова”, међутим, оцењује да је „Милионер из блата” визуелно бриљантан. Бисхака Дута, аутор познатих документараца о сламовима Мумбаја, не слаже се са Руждијем: „У филму су употребљени сви клишеи по реду о Индији и Мумбају. Исход је ужас до ужаса у Мумбају, да би се прича расплела на потпуно немогућ начин.

Можда је Холивуд ипак на истом месту где је увек и био у срцу америчких великих снова и обећања: да свако на овоме свету може сопственим трудом да се из Пепељуге преобрази у принцезу.”

У прошли понедељак увече, у алтернативном биоскопу елитног вашингтонског предграђа Бетезда, упркос свим досадашњим наградама „Милионера из блата”, уз кокице и „кока-колу” гледало је у сали од стотинак фотеља једва двадесетак гледалаца. Међу њима је био и младић из Обале Слоноваче. Изашавши у ледену ноћ, гледао је сјајне вишеспратнице око главног трга: можда ћу и ја једног дана становати у једној од ових зграда, рекао је, као за себе. За њега је прича о индијском Давиду Коперфилду коме се срећа насмешила и преко ноћи га направила милионером потпуно уверљива. Није се, очигледно, обавестио да чак ни глумци који су филм прославили и донели му највећа америчка признања нису успели да се ископају из својих фавела.

Награде су међутим донеле лепе паре америчким биоскопима. „Милионер из блата” дебитовао је 12. новембра прошле године у десет америчких сала. Од улазница је првог дана зарађено свега 32.000 долара. Данас се приказује у 1.411 биоскопа и од карата је сакупљено 72 милиона долара. Док Латика и Џамал „негде другде” у сламовима Мумбаја сањају под пластичном простирком.