Шекспиров дух говори француски

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга из Париза

Упуштајући се у призивање духова, Виктор Иго је веровао да је пророк нове религије. Ову необичну епизоду у његовом животу осветљава нова биографија која је у Француској представљена као издавачки подухват. Млади истраживач Жан-Марк Овас објавио је други том своје монументалне биографије о славном писцу, који је посвећен најплоднијем периоду његовог стваралаштва, периоду егзила (1851–1870), у коме је настао памфлет „Наполеон Мали”, сатирична поезија „Казне”,  две збирке поезије, „Контемплације” и „Легенда векова” као и роман „Јадници”.

Књига почиње доласком педесетдвогодишњег Игоа на станицу у Бриселу, након што је осуђен на изгнанство после неуспелог покушаја да као истакнути републиканац дигне Парижане против Луја Бонапарте, нећака славног Наполеона, који је извршио државни удар и поново успоставио монархију, а завршава се 1864. године париским банкетом у његову част за 600 званица, са симболичном празном столицом.

У септембру 1853. године, породица Иго, жена Адел и ћерка истог имена, синови Шарл Први Франсоа Виктор и неизбежна љубавница и муза славног писца Жилијет Друе већ годину дана се налази у егзилу на Џерзију, острву у Ламаншу под британском круном, на које су се склонили одбегли противници Наполеона Трећег, првог председника Француске који ће остати упамћен и као последњи император.

Атмосфера изгнанства и изолованости је била погодна за прихватање нове моде која се ширила Европом из Америке – спиритистичке сеансе призивања духова. Након првих неуспелих покушаја јавља се прво изненађење: Иго је уверен да му се обраћа Леополдин, непрежаљена ћерка која се удавила у Сени 1843. године.

Сеансе ће се наставити наредне две године, током којих ће се за столом јављати духови Шекспира, Моцарта, Дантеа, Есхила, Макијавелија, Русоа, Шатобријана, али и Драма, Поезија, Вера, Природа… Техника призивања духова подразумева да двоје учесника куцкају по столу поруке које им шаље дух умрлог – један ударац за А, два за Б, итд. – и одговоре – један ударац за „да”, два за „не”. Иго присуствује једној од три сеансе и ово искуство почиње да оставља траг на његову уметност.

„Иго није пропустио да напише да столови нису утицали на његово дело, што није тачно, јер је његова метафизичка поезија из тог периода директно инспирисана овим сеансама, попут песме ‘Оно што кажу уста сенке’ (из збирке ’Контемплације’)”, каже Овас за „Политику” и објашњава да је славни писац желео да заштити своје дело од сумњи од спољних утицаја.

Сличност између онога што диктира сто и Игоовог дела је некада толика да писац одбија да учествује на сеанси на којој Шекспир диктира драму која је блиска комаду на коме ради у том тренутку, „Влажна шума”, који је остао недовршен.

Још занимљивије је да се Шекспиров дух на овим сеансама обраћа на француском и чак признаје да је требало да пише на овом језику због његове универзалности, коју енглески језик није имао у то време.

Сто тражи од Игоа да се врати писању „Јадника”, које је напустио десетак година раније, што ће „послушати” тек 1859. године, пошто је Наполеон Трећи прогласио амнестију и три четвртине егзиланата са острва се вратило на континент, али не и славни писац, који је наставио добровољно изгнанство, не желећи да прави компромис са владаром кога је сматрао тиранином.

„Јадници”, које је завршио за три године, први је роман који је објавио након „Звонара Богородичине цркве”, односно после више од тридесет година и чије је објављивање у Француској одјекнуло јаче него да се лично појавио. Овај роман је створио готово интимни однос између писца и француског народа и донео му међународну славу.

Посвећивање спиритизму, као и техника која је коришћена током сеанси за општење са духовима, подсећа на касније експерименте надреалиста, посебно на технику аутоматског писања. Андре Бретон је знао за Игоове спиритистичке сеансе, у великој мери преко Валентин Иго, жене Игоовог унука, која је била једна од муза надреалиста. Доста докумената и цртежа из овог периода је сачувано у породици, а надреалисти су имали директан приступ овој ризници за коју је у то време знао мали број посвећеника.

У октобру 1854. године Иго је питао сто: „Шта ће бити у мом гробу, пророк или песник?”

Када је прекинуо са спиритистичким сеансама, Иго је остао уверен да је значај столова био у томе да покаже републиканцима у његовом миљеу, који су углавном били атеисти, да постоји нешто друго осим материје.

За Игоа, који је веровао у Бога, али је одбијао припадност некој посебној вери, ове сеансе су сведочиле о постојању нове религије која превазилази хришћанство, која га обједињује, као што је хришћанство објединило паганизам и допушта директан контакт са богом, без посредника.

Писац који је остао без социјалног статуса, далеко од париског монденског окружења, прогнаник гневан због тога што не само народ, већ и елита, не пружају отпор Другој империји, веровао је да је постао пророк. Иго је у то време заиста развио визије које би се могле назвати пророчким, као што је идеја о „Сједињеним државама Европе и „Светској републици”. Док се идеја о уједињеној Европи родила још у 18. веку, формула „Сједињене државе Европе” је Игоова. За ову идеју је почео да се залаже још пре егзила, али она поприма нову димензију током избеглиштва у Бриселу, где су егзиланати из читаве Европе, Енглези, Немци, Аустријанци, Пољаци, Мађари, одани републиканским идејама, створили неку врсту европског микрокосмоса. Иго је схватио да је потребно да се успостави јединствен политички режим, републикански, да би Европа била уједињена.

Мислио је да до овог европског уједињења неће доћи док год је у Француској на власти Друга империја. Ова идеја, која је постала лајтмотив у првим данима избеглишта, налази се и у апелу „За Србију” из 1876. године, једном од најнадахнутијих политичких текстова славног писца, у коме говори о „европској републици” и „континенталној федерацији” као јединој политичкој реалности која је у стању да заустави ратове и масакре.

Овај текст ће се наћи у трећем тому биографије који Овас припрема за двестагодишњицу битке код Ватерлоа, 2015. године. Овај период, по повратку Игоа у Француску након егзила, који обележавају његови политички наступи, до сада је био најмање истражен.