Марс није мртав, да ли крије живот

Крије ли Марс своју највећу тајну – постојање живота – у својеврсним „подземним џеповима”?

У шупљинама дубоко испод површине налази се метан који може да одгонетне дугогодишњу загонетку. Можда је настао одавно, у узајамном деловању воде и вулканских стена, или су га излучили микророганизми који преживљавају испод негостољубљиве површине „црвене планете”?

Поткрепи ли се друга претпоставка, испоставиће се да су сићушна једноћелијска створења опстала на великој дубини без иједног сунчевог зрака милионима година, као што су у чувеном руднику злата Витвотерсранд у Јужној Африци, у којем је зрачење (радиоактивност) раставило воду на два састојка, од којих су водоник микроби искористили да створе угљен-диоксид и метан.

Иако изгледа да је Марс хладан и сув милијардама година, с проређеном атмосфером и с мало воде која на површини брзо испари изложена сунчевим зрацима, истраживачи су недавно обзнанили да постоји нада да је жив. Прва неупитна потврда да има метана у атмосфери говори да планета још није мртва – у биолошком или геолошком смислу.

Највише лети

Метан бива брзо уништен на разне начине, зато откривање запажених количина на северној полулопти (хемисфера) 2003. указује да постоје нека збивања из којих проистиче овај гас, објашњава руководилац истраживања Мајкл Мама из Центра за свемирске летове под окриљем НАСА. У летњим месецима ослобађа се у већим количинама.

Метан – четири атома водоника и један атом угљеника – главни је састојак природног гаса на нашој планети. Астробиолозима је занимљив због тога што гро земаљског избацују живи организми (бактерије) прерађујући храну.

Живот није једини услов за стварање овог гаса; избацују га и чисто геолошки процеси, попут оксидације гвожђа.

„Немамо довољно податка да бисмо рекли да су биолошке или геолошке – или обе појаве истовремено – заслужне за појаву на Марсу”, подсећа Мајкл Мама.

Али то говори да се планета није умртвила, барем у геолошком погледу. Уколико микроскопски ситна створењца излучују гас, он се, највероватније, задржава испод површине, где је још довољно топло и за постојање текуће воде. А она је, уз изворе енергије и залихе угљеника, предуслов за све познате облике живота.

На Земљи поједини микроорганизми опстају на дубини од два до три километара. Могуће је да слични преживљавају милијардама година испод слоја вечног леда на Марсу: има текуће воде, зрачење обезбеђује енергију, а угљен-диоксид ослобађа угљеник. Гасови попут метана, нагомилани у подземним шупљинама, испуштају се у атмосферу када се поре или процепи отворе у топлим годишњим добима.

„Микроби који стварају метан из водоника и угљен-диоксида сврставају се међу најраније живе организме на Земљи”, објашњава Карл Пилчер, директор Астробиолошког института. „Уколико је живот икада опстојао на Марсу, разумно је мислити да је метаболизам био укључен у настајање метана из угљен-диоксида у атмосфери”.

Ледени кавези

Можда су га излучили садашњи или прастари геолошки процеси? На Земљи се претварањем железног оксида (рђе) у серпентинску групу минерала образује метан, а на Марсу би се то могло одвијати помоћу воде, угљен-диоксида и унутрашње топлоте планете. Следећи могући извор јесте вулканизам: иако данас нема живих вулкана, могао би да се отпушта древни метан заробљен у „леденим кавезима” (калтарати).

Дотични гас у атмосфери „црвене планете” уочен је помоћу спектрометара на телескопима, смештеним на планини Мауна Кеа (Хаваји). „Запазили смо и уцртали вишеструке изливе метана: у једном је избачено, чак, 19.000 метричких тона”, наглашава Џеронимо Вилануева са Америчког католичког универзиета у Вашингтону. „Ослобађао се у топлим раздобљима – пролеће и лето – вероватно због испаравања вечног леда који зачепљује пукотине и процепе. Занимљиво је да је у једним млазевима било водене паре, а у другима није”.И то у подручјима с вакадашњим подземним ледом или текућом водом, на северној полулопти, у распону од око 1.200 километара.

Порекло метана одгонетнуће будући трагалачки подухвати. Возило „Марсова научна лабораторија”, чије је спуштање одгођено за 2011. годину (првобитно је требало ове), биће оспособљено да измери колико има угљениковог изотопа – метана. (Изотопи су тежи изданци хемијских елемената: на пример, деутеријум је отежали сабрат водоника). У молекулима који садрже водоник, као што су вода или метан, ретки деутеријум повремено замени атом водоника. С обзиром да живот на Земљи радије избацује угљеник-12, налажење метана у изобиљу на Марсу указиваће да му је порекло биолошко.

Другим речима, да на „црвеној планети” има живота, иако нема марсоваца. Ако метан има мање деутеријума од воде која с њим доспева у Марсову атмосферу, то може бити знак да га стварају жива.

Најновија сазнања објављена су недавно у часопису „Сајенс”.

----------------------------------------------

Чиста вода на половима

Радарски снимци које је на Земљу одаслала америчка летелица за извиђање Марса (MarsReconnaissanceOrbiter, MRO) указују да су наноси на половима 95 одсто чисти. На основу тога истраживачи Националног института за свемирске науке (Француска) да је у истом стању и лед којег, како се претпоставља, има око три милиона кубних километара. А то је сто пута више од укупне запремине воде у Великим језерима (САД), која се процењује на 22.684 кубна километара воде.

Чланак је, управо, објављен у чаопису „Џиjоуфизикал рисерч летерс”.