Иво Андрић у дипломатији

Ниш – У холу Историјског архива Ниш прекјуче је отворена гостујућа изложба „Иво Андрић у дипломатији”, коју заједнички приређују Историјски архив Ниш и Архив Југославије. Изложба ће трајати до 5. марта.

– Кроз оригиналну архивску грађу, документа, фотографије и пратеће материјале, изложба осветљава више од 20 година Андрићеве службе у дипломатским представништвима Краљевине Југославије. Посебан акценат је стављен на везу између његовог јавног и дипломатског ангажмана, сложеног историјског контекста у којем је деловао и књижевног стваралаштва које га је сврстало међу најзначајније европске писце 20. века – истакли су организатори.

Изложба је осмишљена и први пут постављена 2011. у Београду као ауторски рад Јелене Ђуришић и Душана Јанчића, док је публици у Нишу приказана њена редигована верзија аутора Драгана Теодосића.

Циљ изложбе је да се покаже сва величина личности нашег најутицајнијег књижевника. Андрић као писац писао је вођен историјским мотивима. Андрић као дипломата сведочио је стварању историје из првог реда.

У канону српске књижевности може се рећи да је међу плејадом равноправних с разлогом једино Иво Андрић канонизован и изван канона. Након добијања Нобелове награде његов венац славе постао је ореол, што је Андрићу дало статус који надилази свет писане речи. Постао је симбол своје државе и њене књижевности, симбол трајања оба, али и симбол свог етноса и његове слободарске мисли у времену.

Човек који је представљао оно најбоље у свом народу још у младости постао је најбољи народни трибун на свим пољима. „Иво Андрић је говорио све оно што смо сви ми као народ мислили и осећали, али на тако маестралан и савршен начин, на који нико од нас и нико други не би могао да говори”, рекао је својевремено академик Милорад Екмечић.

Ипак, иако је његова дипломатска каријера остала у сенци књижевне, Андрић је и у томе био изузетан. Његов бриљантан ум, права мера патриотизма и добре намере испољени кроз форму урођеног господства, одмерености и благе нарави, чинили су идеалну комбинацију за државног представника на највишем нивоу.

У дипломатију Андрић је ушао 1920. у 28. години и у њој је остао до почетка Другог светског рата. Службовао је у Ватикану, Букурешту, Трсту, Грацу, Марсељу, Паризу, Бриселу, Женеви (Лига народа) и у Берлину.

Иначе, постављање Андрића за дипломату уклапало се у политичку праксу Краљевине Србије и касније Краљевине Југославије – да се на позицијама државних представника делегирају најрепрезентативнији људи – често књижевници и уметници.

Колико је такав манир био плодоносан, сведоче и речи дугогодишњег министра спољних послова Француске Аристида Бријана, са којим се Андрић сусретао више пута.

– Очекивало се да ће Краљевина Југославија након историјске победе Србије и Срба у Великом рату заузети оштрију, али и наивнију спољну политику – више војничку и ратничку. Очекивало се да ће Београд широм Европе слати ислужене министре и пензионисане официре. Ипак, они су у сваком смислу послали најбоље што су имали. Први пут представници једне балканске земље у врху европске политике по питању речитости, господства и образовања нису били инфериорни. Били су чак и доминантни – рекао је пре више деценија Аристид Бријан.

Искуства из континуиране двадесетогодишње дипломатске мисије Андрић је опширно изнео у својим „Белешкама о дипломатији” из 1952. године.

Осим Андрића, дипломатску каријеру у оквиру Краљевине Србије и Краљевине Југославије, као амбасадори, конзули или аташеи, имали су и Јован Дучић, Бранислав Нушић, Милош Црњански, Милан Ракић али и друга велика и непревазиђена имена српске књижевности.