При­ву­ћи улагања у оп­шти­не

–Нема вам спаса без већег извоза. Српски извозни резултати су катастрофални. Шта ћете тек сада кад су и највећи извозници обуставили производњу?

– Кад „увеземо” ваше инвестиције биће и већи извоз.

– Ма боље ви „увезите” локалне политичаре.

Овако су се пре неколико дана у пролазу,блиц коментарима,поздравили економски новинар „Политике” и представник једне стране компаније у Србији. Јеткост у коментарима,иначе пословично уздржаног странца, како сазнајемо,иде на душу једне општинске администрације о чије баријере се већ месецима саплиће не би ли удомио капитал и отворио фабрику.

Можда идеја о „увозу” неколико странаца за градоначелнике са западњачким правилима и навикама и није тако лоша. Кад су Румуни на место првог човека једне тамошње општине довели Немца, немачки инвеститори су похрлили да му пруже подршку својим капиталом.

Србија се, ма колико су све очи из унутрашњости упрте у републичку владу, не може развијати само из Београда. Више је него јасно да ће ниво инвестиција и развој предузетништва директно зависити и од локалне економске политике и понашања локалне администрације. Онолико колико и од помоћи државе и успостављања новог здравијег и извеснијег система финансирања локалне самоуправе и враћања имовине у општинско власништво. Јер предузетнички капитал ће се селити у оне општине које буду обезбедиле повољније услове пословања, кроз рецимо бржу регистрацију, ниже таксе и друге општинске дажбине, бољукомуникацију. Уз захтеве за преношење и финансија,имовине и надлежности с централног на локални ниво, општине би морале да се позабаве и саме собом, својим кадровима и не забораве сопствену одговорност за локални развој.

Мада нико у Србији не води статистику инвестиција по општинама и градовима, сасвим је извесно да су најразвијенији градовии општине из њиховог окружења најчешћа мета инвеститора.Прилив страних директних инвестиција концентрисан је у складу са стопомраста друштвеног производа – у три највећа града и у околину Новог Сада и Београда. Тако су, потврђују економскианалитичари у својим студијама, највећи релативни транзициони добитници биле општине са снажним приливом страних директних инвестиција.

Наравно, ма колико било тачно да они који се стално ослањају на државу никад неће проходати, осиромашене општине и читави региони, инфраструктурно запуштени, који уз то оскудевају и у кадровима и свему другом што може привући приватни капитал, не могу се препустити само сами себи и тржишту. Терен на ком се држава сме умешати и надоместити несавршеност тржиштајесте управорегионални развој: да сиромашнима помогне да стану на ноге и крену у самосталан развој, не заустављајући оне који су већ, уз њену помоћ или стицајем околности, научили да расту, слажу се и они либералнији економисти.

Држава је, истина, протеклих година почела да користи једнупо једну меру за смањивање регионалних раскола. Један од таквих пројеката јесу индустријске зоне, међутим и оне су позициониране углавном у развијеним крајевима у близини кључних саобраћајница (Инђија , Шимановци, Пећинци), али су препознатљиве ипо менаџерском приступу локалне администрације. Као пример добре праксе коришћења индустријских зона каоинструмента за подстицај развоју општина и региона у последње време наводе се и Свилајнац, Лозница иКрагујевац.

Весна Јеличић