За част Ср­би­је и за сла­ву Фран­цу­ске

Ста­ри Жо­зеф Кур­ти­је, по­руч­ник фран­цу­ске вој­ске, упо­знао је то­ком ра­та са Пру­си­ма по­руч­ни­ка Пе­тра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, доц­ни­је кра­ља Ср­би­је, та­да до­бро­вољ­ца у фран­цу­ској вој­сци и по­ста­ли су од­лич­ни при­ја­те­љи... Ни фран­цу­ска на­ци­ја, ни Жо­зеф ни­су за­бо­ра­ви­ли уло­гу „по­руч­ни­ка Пје­ра Ка­ра”, ка­ко су Пе­тра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа зва­ли, те чим је из­био Срп­ско-тур­ски рат по­хи­тао је у Ср­би­ју и та­ко је за­во­лео да је за­у­век остао да жи­ви у Бе­о­гра­ду. Ту се оже­нио Не­ми­цом Жо­зе­фи­ном и из тог бра­ка до­био кће­ри Бер­ту и Мар­ту и си­на Ми­ше­ла (Ми­хај­ла), при­бе­ле­же­но је у књи­зи „Ви­те­зо­ви Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде са ма­че­ви­ма” То­ми­сла­ва С. Вла­хо­ви­ћа.

Не­из­мер­на је би­ла Жо­зе­фо­ва же­ља да му син за­вр­ши Вој­ну ака­де­ми­ју и оста­не у срп­ској вој­сци. Исто је же­лео и Ми­шел, и не са­мо што је по­стао срп­ски офи­цир не­го је уз­ра­стао у срп­ског ви­те­за, но­си­о­ца Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде са ма­че­ви­ма че­твр­тог ре­да. „А ка­ко се овај мла­ди Фран­цуз др­жао у од­бра­ни Бе­о­гра­да и ка­ко је сво­је мла­де ко­сти узи­дао у ње­го­ве те­ме­ље, ви­ди се из зва­нич­ног ак­та ко­ји је ње­гов ко­ман­дант, ма­јор Ре­ка­лић упу­тио ко­ман­дан­ту VI­II пе­ша­диј­ског пу­ка I по­зи­ва”, за­пи­су­је Ан­то­ни­је Ђу­рић у књи­зи „За част отаџ­би­не”.

„Пре­ма на­ре­ђе­њу ко­ман­дан­та пу­ка и мол­би оца пок. ка­пе­та­на Ми­хај­ла Кур­ти­јеа, част ми је да­ти ове по­дат­ке о ње­го­вом др­жа­њу у пр­вим да­ни­ма од­бра­не Бе­о­гра­да. Ка­да је про­чи­тан зва­ни­чан из­ве­штај да нам је рат од стра­не Аустро­у­гар­ске об­ја­вљен, по­руч­ник Кур­ти­је је са уз­бу­ђе­њем из­го­во­рио ове ре­чи: ’Сад имам дво­стру­ко да се би­јем – за част Ср­би­је и за сла­ву Фран­цу­ске!’ и ове ре­чи од­јек­ну­ле су у ср­ци­ма ње­го­вих вој­ни­ка.”

Оста за­бе­ле­же­но и да је тај по­руч­ник Кур­ти­је, офи­цир пун ча­сти, увек при­ме­ром пред­ња­чио сво­јим дру­го­ви­ма, све­стан ви­со­ког осе­ћа­ња ду­жно­сти и љу­ба­ви пре­ма отаџ­би­ни. Пун са­мо­по­у­зда­ња, енер­ги­чан, 30. ју­ла 1914. го­ди­не, имао је сво­јом 3. че­том, 4. ба­та­љо­на Вар­дар­ског пу­ка да оси­гу­ра и бра­ни од­сек од сав­ског при­ста­ни­шта до Ја­ли­је на Ду­на­ву, укљу­чу­ју­ћи и До­њи град. Он је рас­по­ред из­вр­шио, по­ста­вља­ју­ћи, та­ко­ре­ћи, сва­ког стрел­ца на сво­је ме­сто.

Око је­дан сат по под­не, не­при­ја­тељ је по­чео ја­ком ва­тром да бом­бар­ду­је Ста­ри град, Ма­ли и Ве­ли­ки Ка­ле­мег­дан и део ва­ро­ши у око­ли­ни. Сат ка­сни­је по­ја­вио се од Ви­шњи­це и је­дан не­при­ја­тељ­ски па­ро­брод под за­ста­вом Цр­ве­ног кр­ста, иза ње­га пло­вио мо­ни­тор у бли­зи­ни оба­ле и још две ла­ђе са шле­пе­ри­ма. Кад су до­пло­ви­ле до ду­нав­ског при­ста­ни­шта, на шта је је­дан вод ка­пе­та­на Кур­ти­јеа, са оде­ље­њем жан­дар­ма, ко­је је та­ко­ђе по­се­ло Ја­ли­ју, отво­рио бр­зу паљ­бу. Јед­но­вре­ме­но је и топ, пла­си­ран у До­њем гра­ду, отво­рио ва­тру на мо­ни­тор. Не­при­ја­тељ­ске ла­ђе ус­пе­ле су да се по­ву­ку из ва­тре, а исто­вре­ме­но су још два мо­ни­то­ра из прав­ца Зе­му­на отво­ри­ла ва­тру на До­њи град.

Ка­сно под­не опет су се по­ја­ви­ла два мо­ни­то­ра пре­ма Ја­ли­ји. Топ из До­њег гра­да отво­рио је ва­тру, а стрел­ци ка­пе­та­на Кур­ти­јеа бр­зу паљ­бу. На то је од­го­во­ре­но ми­тра­ље­зи­ма, а са Бе­жа­ниј­ске ко­се деј­ство­ва­ле су на До­њи град две не­при­ја­тељ­ске ба­те­ри­је из­ба­цив­ши 56 зр­на. Јед­но по­го­ди ка­пе­та­на Кур­ти­јеа у стре­љач­ком стро­ју, не­да­ле­ко од ку­ле Не­бој­ше, док је сво­јим вој­ни­ци­ма ко­ман­до­вао паљ­бу. Те­шко ра­њен, по­руч­ник Кур­ти­је пре­ба­чен је у ни­шку вој­ну бол­ни­цу где је под­ле­гао ра­на­ма, а по свр­шет­ку ра­та ње­го­ве ко­сти пре­не­се­не су у Бе­о­град и са­хра­ње­не у по­ро­дич­ну гроб­ни­цу на Но­вом гро­бљу.

„За хра­бро др­жа­ње пред не­при­ја­те­љем, по­руч­ник Кур­ти­је по­хва­љен је у на­ред­би ко­ман­дан­та град­ске по­са­де и ко­ман­дан­та Ду­нав­ске ди­ви­зи­је, а вр­хов­ни ко­ман­дант, пре­сто­ло­на­след­ник Алек­сан­дар, уна­пре­ђу­је по­руч­ни­ка Ми­хај­ла (Ми­ше­ла) Кур­ти­јеа у чин ка­пе­та­на II кла­се и од­ли­ку­је га ор­де­ном Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде с ма­че­ви­ма IV ре­да. Овај акт пот­пи­сао је ма­јор Јов. Ре­ка­лић, 6. ав­гу­ста 1915. год. Ето, та­ко је, пре­ма зва­нич­ном из­ве­шта­ју, бра­не­ћи Бе­о­град по­ги­нуо мла­ди Фран­цуз Ми­шел (Ми­хај­ло) Ж. Кур­ти­је”, пи­ше Ан­то­ни­је Ђу­рић.