Лидери у кризи, али не губе оптимизам

Специјално за „Политику” из Давоса
Милка Форцан, потпредседник компаније „Делта“
Овде се много тога догађа, смењују се форуми, мимоилазимо се са државницима са којима се у нормалним околностима срећемо само на ТВ екранима (јуче сам се умало сударила са премијером Путином, а синоћ седела са Наоми Кемпбел и Паулом Коељом), па је за сумирање утисака још рано – преостала су још два радна дана.

Није, међутим, прерано говорити о атмосфери, о самом скупу који је окупио изузетно велики број лидера, политичара и бизнисмена из свих делова света. Циљ готово свих сесија, панела и дебата јесте тражење одговора на многобројна питања која је на дневни ред ставила светска економска криза, утврђивање одговорности, указивање на грешке, али и предлагање начина да се из кризе изађе.

У томе је охрабрујуће да се већ говори о почетку посткризног доба и какве све поуке свет треба да извуче из овог искуства. Интересантно је зато било пратити дебату, која је данас преношена уживо на Би-Би-Сију, у којој – на прилично директне прозивке новинара да ли осећају личну одговорност за насталу штету и угрожавање егзистенције милиона људи, за милионе који су остали без посла – водећи људи америчких финансијских институција и министри финансија уместо одговора указују искључиво на системске грешке, које иду чак ван граница финансијских тржишта. Личне кривице се, наравно, не помињу, штавише, поричу се.

Поред кризе поверења која има глобалне димензије, доста се говори и о кризи лидера. Иако су водеће финансијске куће у великој мери промениле руководеће људе, и даље није решен проблем енормно високих бонуса и плата које добијају финансијски стручњаци. Чак и након податка да ће због кризе 51 милион људи остати без посла, са Волстрита стижу вести о новим исплатама високих бонуса и отпремнина. То свакако не охрабрује и не може допринети процесу враћања поверења у институције – јер то ће заиста бити процес.

Када се говори о глобалној регулацији тржишта и потреби за прописивањем што чвршћих правила игре у будућем економском свету, могу се чути мишљења да је питање колико је то заиста искрен захтев и колика је политичка воља за тим, јер би то значило смањење суверенитета земаља. Свака глобална регулатива одузима део могућности доношења сопствених одлука, а познато је да то ниједан политичар на свету не воли.

Једно је сигурно: управо је криза показала да је свет много повезанији него што је ико мислио. Ако се ишта могло научити из ове кризе, онда је то интерактивност светске економије, чињеница да у њој нико више није усамљено острво. „Развод није опција”, ефектно је сумирао бивши амерички председник Бил Клинтон.

Анализирајући капитализам као систем и често питање које се могло чути последњих месеци – да ли државна интервенција значи крај досадашњег капиталистичког начина уређења друштва – општи закључак је да капитализам није најбоље уређење, али је сигурно најмање лоше.

Неки лидери нису се устручавали да искажу оптимизам. Ангела Меркел је свој изузетан говор завршила врло оптимистичим тоном, поручујући како је сигурна да ће крајњи резултат кризе бити нови просперитет. Кинески премијер Вен Ђијабао сигуран је да ће економија Кине наставити да расте брзо и стабилно.

Иако председник Обама није овде, готово ниједан лидер није пропустио прилику да укаже на позитивна очекивања од нове америчке администрације и више слуха за укупне светске проблеме. Наравно, могу се чути и поруке попут оне коју је јуче изрекао ирански министар спољних послова у дебати која је уживо преношена на Си-Ен-Ену – да је у реду то што је Америка спремна да разговара, али да су Американци већ доста говорили и да би сад морали да саслушају друге.

И овде као и у Бриселу могло се чути да садашњи тренутак и проналажење решења захтевају тешњу сарадњу политичких и бизнис кругова као и невладиног сектора.