„Серпентине” од Таша до Арене

Рођена браћа у репрезентацији није баш честа појава. Ватерполо у Југославији, касније у Србији и Црној Гори и сада у Србији није, ипак, имун на ту појаву. Почетком деведесетих у игри су били Мирко и Жељко Вичевић, распад СЦГ су дочекали Никола и Млађан Јановић, који су касније бранили боје Црне Горе.

Од тренера раније браћа Вичевић, Павле и Слободан, у једном кратком периоду Дејан и Дарко Удовичић, данас су ту Милош и Стефан Ћирић.

Да се вратимо играчима. Од 2006. своје место су на дуже стазе добили најтрофејнија браћа, легенде, Гојко и Душко Пијетловић. У последње три године број се повећао, Никола и Петар Јакшић, односно јунаци ове приче Страхиња и Виктор Рашовић.

Страја и Вића имају у спортској биографији нешто што их издваја. Никада у каријери нису имали везе с Партизаном. Не зато што су присталице црвено-беле боје, већ једноставно пут их никада није потпуно приближио Бањици. Истине ради, Александар Шоштар је био заинтересован да их доведе 2012, али је Звезда била бржа.

– Поникли смо у клубу Београд са Ташмајдана, храма светског ватерпола. Дугујемо захвалност оцу Малиши, који је радио на Ташу а био нам је и тренер – подсећа старији Страхиња, рођен 9. марта 1992.

Виктор се родио 13. августа 1993. Мало касније је почео да тренира.

– Брат је био у старијој групи, одскакао је, а мени помагао када бих некада добио прилику да тренирам с њима.

Клупска прича се зна. Када су прерасли Београд постали су мета. Војводина је имала договор са Стахињом, Виктор је већ био у Звезди. Али у Новом Саду су заборавили да га позову и старији Рашовић се придружио брату.

– Било је сјајно. Освојили смо шест трофеја, памтим пуну Бањицу на фајнал фору Лиге шампиона када смо победили Југ у финалу. Атмосфера за памћење – прича Страхиња.

Тај пораз по многима најјачег састава Југа у историји била је често тема када је Виктор као први српски играч понео капицу чувеног дубровачког клуба.

– Шалили су се како их је један мој гол упропастио. Било је лепо у Гружу – сећа се Виктор.

Пут их је потом одвео две године у Барселону. Уживали су у предивном граду, освојили све што је у Шпанији могло да се освоји. Дошло је време да се разиђу. Страхиња је почео своју трогодишњу причу у Егеру, која је трајала до 2020. Виктор је био годину дана у Југу, па Солноку, у којем је први пут играо против брата, затим у Ноази ла Секу. Састали су се поново у Новом Београду и сада у Радничком.

Све време каријере су провејавале две жеље. Прва да заиграју у репрезентацији и друга да то учине заједно. Било је одлазака на мање битне Светске лиге, злато на Светском купу 2014, али није то баш оно право. Жестока конкуренција их је држала у неизвесности. Страхиња је чекао, чекао је и његов тренер селектор Дејан Савић. Више пута прекобројан размишљао је да одустане.

У игри Страхиња је рођени голгетер, неколико пута је био најбољи стрелац на највећим такмичењима. Виктор је, пре свега асистент, подсећа на Александра Ћирића. Врстан у одбрани, али зна, као Шпанцима недавно, да забибери.

И Вића је први добио шансу. После пензионисања Живка Гоцића усталио се 2017. у Будимпешти са бронзом на Светском првенству и Барселони 2018. са златом на Европском. Надао се уласку у олимпијски тим 2021. Тамо се, међутим, нашао други Рашовић. Савић је уврстио Страхињу уместо Ћука.

– Када сам чуо састав хтео сам да плачем. Прво моје испуњење сна, играо сам са великанима, са мојим ментором Прлаиновићем и били смо први. И данас се најежим када се свега сетим.

Виктор се радовао успеху брата код куће. Чекао је повратак у национални тим и стигао је после смене генерација. Заиграли су заједно, испунили други сан, још је недостајала медаља.

Прва је стигла, за многе неочекивано, у Паризу на Олимпијским грама. Злато је била круна бриљантног финиша Стевановићевог састава, а Виктор је одиграо изванредно цео турнир. Потпуно зрео, са такозване незгодне стране, је проигравао, шутирао, „гађао” на другој страни брата који је давао голове.

– Тада смо рекли – нема више шта. У репрезентацији смо, освојили смо олимпијско злато. Сећали смо се тада Ташмајдана, могли смо да кажемо да смо успели – прича Виктор.

Тада је стигла од Страје порука:

–- Пратите нас одавно, не знам шта је ово. Јава или сан. Злато са братом у екипи, не може лепше.

Али причи није крај. Прелеп сценарио је добио замах недавно у Београду. Формирали су, у међувремену, породице: Страхиња и Јелена имају Калину и Чарну, а Виктор са Невеном брине о једном Арсенију. Разлог више да у базену покажу највише што могу.

– Када урадиш нешто добро, погледаш ка трибинама, где седе твоји. Умор, ако га је и било, нестаје. Пуна Арена, велике утакмице, наш тим као један. Бринули смо када је Мандић био кажњен, збили се када је Јакшић имао проблем, скакали од среће када му је скинута казна, добили смо Глушца, а најважнија је била „хемија”. Свако зна шта треба, свако има своју улогу, мозаик одличних играча, али пре свега сјајних људи. И када не иде не падамо, борба до краја. Бодрили смо се, причали ноћу, знали шта нас чека и радовали се томе – прича Страхиња.

Млађи брат резимира:

– Преживели смо Холандију, прошли Шпанију и онда се знало да је небо граница. А финале је прича за себе. Ако је неко и сумњао морао је да спусти главу и каже: „Момци, прави сте.” Идемо даље.

Као у Паризу, огрнути „тробојком”, браћа су се заиграла и у трену се сетили Таша, другара Убовића, који је био у олимпијском тиму, а са којим су сањали овакве дане. Сетили су се и хука Бањице, игара у Шпанији, Мађарској, Француској, повратку кући. Исписали су историју, постали великани, а остали они фино васпитани дечаци са почетка каријере.

Виктор је завршио новинарство. Постојала је идеја да интервјуише старијег брата, који је завршио на „Сингидунуму” маркетинг и трговину, али знајући колико воле да се шале, ко зна шта би испало. Неки други пут, биће то свакако разговор за препричавање. Баш као што је и каријера два брата са Ташмајдана.