Повлачење преко Пећи

Недавно је „Политика” публиковала изванредан фељтон о повлачењу српске војске и народа преко Призрена у Албанију крајем 1915. године.

Сматрам да треба што више публиковати текстове о догађајима у Србији у 20. веку, јер је то недовољно изучавано у нашем школству последњих деценија. О овом повлачењу, страдањима Срба и овом времену, писали су Славенко Терзић, Владимир Ћоровић, Радомир Милићевић, Миле Кордић, Илија Браковић и многи други, а веома су корисни и мемоари учесника ових страдања.

Осим Призрена, и Пећ је била стециште одступања. Преко Пећи се повлачио велики број значајних личности: регент Александар (спавао је у Дечанима), Недић, Стојадиновић (спавао је код Живка Рајевића), жупан Ђаковић, Мустафа Голубић, песник Милутин Бојић и многи други.

Из Пећи, до Подгорице и Скадра, повлачило се у више праваца: Пећ–Чакор–Плав–Гусиње–Подгорица, Пећ–Чакор–Андријевица–Матешево–Подгорица, Пећ–Чакор–Андријевица–Беране–Јеловица–Колашин–Подгорица, Пећ–Рожаје–Беране–Мојковац–Подгорица. Свако место, дан, час, човек, посебна је прича.

Пећ је тада имала око 10.000 становника, а како је било крајем новембра 1915. године записао је Илија Браковић („Животопис и Браковићи”): „У Пећи смо остали три дана. У Пећи се слегло 150.000 српских војника, било је и преко 100.000 избеглица. Ту се слегла и сва артиљерија која даље, преко Ругова није имала куд...”

Главни логор био је на њивама наспрам белопољског гробља, где је и закопан велики део артиљерије и другог оружја. Такође је оружје закопано иза брда Јарињек, па и на самом брду, с надом да ће се то некад повратити, али после 1918. године ништа није нађено: све су то Аустроугари откопали и претопили у својим ливницама.

На Чакору, планинском врху изнад Ругова, изнемогла војска је спалила 48 аутомобила и 44.000 сељачких кола, да их би оставила непријатељима.

Војник, редов Неђо Нешовић из Кремне, записао је: „Кренусмо (из Пећи) уз Руговску клисуру. Поред пута падају од умора и глади наши војници. Све мртвац до мртваца. Из дана у дан све већа глад...” (Бранко Пејовић, „Политика”, 7. март 2020).

Војник, Пожежанин Ђуро Николић, записао је: „У Пећи остајемо седам дана. Ту смо били сведоци да је запаљена имовина српске државе, највећи део ратне спреме погорело је и уништено. Кренули смо преко Рожаја за Подгорицу, остављени сами...” (Бранко Пејовић, „Политика”, 17. јул 2021).

А каква је ситуација затим била у Црној Гори, описао је Миле Кордић у књизи „Комитски покрет”. Генерал фон Вебер наредио је марта 1916. године да се одведу у логор сви црногорски официри, војници, чиновници, интелектуалци, мушкарци који су способни за војску и породице (жене и деца) официра.

Војводи Ђуровићу умрло је петоро деце у логору.

Из Србије и Црне Горе послато је око 500.000 у 30 главних и 290 помоћних логора у којима је умрло или убијено око 67.000 заробљених (логораша) жена и деце. И деца су крива „цивилизованој” Европи.

Многим злочинцима је опроштено ради „југословенства”, а Словенци и Хрвати су инсистирали да се уједине са Србијом да би избегли плаћање ратне одштете.

Проф. др Бранислав Г. Николић,

Нови Београд