„Политика” је била и уџбеник

Прокупље – Захарије Радисављевић, кога сви у Прокупљу ословљавају са професор Заја, свакога јутра, кад пазари намирнице по списку који му припреми супруга Олга, сврати до киоска, купи „Политику“ и са њом у џепу, као неком врстом амајлије, обиђе Хисар. Онда, како и доликује пензионеру, седне на клупу и прво прегледа спортске стране. Кад се врати кући, натенане ишчита све текстове.

– Има „Политика” и данас добрих спортских новинара. Има и оних који пишу лепе репортаже. Одушевим се кад видим тако нешто из забачених места на Јастрепцу, Копаонику, Радану, крајевима које сам и сам много пута пролазио – каже наш саговорник, који другује са „Политиком“ више од пола века.

Захарије Радисављевић, некадашњи наставник физичког васпитања, рођен је у селу Барбатовцу подно Копаоника, пре скоро осам деценија. Кад је био дете, памти, довијао се на разне начине да набави кокошја јаја, јер је за њих у сеоској продавници могао да добије удице за пецање. Био је још одмалена заљубљен у риболов, а до данас га та страст држи.

До средње школе у Горњој Топлици морао је да пешачи читавих 14 километара, у једном правцу. Уписао се затим у Учитељску школу, која је из Куршумлије пресељена у Алексинац. У то време, започело је и његово друговање са „Политиком”. Чим је завршио школу, по државном распореду, упућен је у врлети Копаоника. Млади учитељ је у Вишеселу не само учио ђаке, него и држао курсеве за васпитање сеоске омладине, организовао приредбе, говорио сељацима о напредној економији... А већ од прве плате одвојио је део и претплатио се на „Политику“. Користио је чланке из нашег листа за рад са ђацима и са сеоском омладином.

– Сећам се једног ондашњег „Политикиног” аутора, потписивао се са др Л. С., писао је популарне чланке из науке, посебно медицине. Они су ми много помогли у раду са сеоском омладином. Посебан курс је био са девојкама, суботом и недељом. А кад ја завршим, момци већ чекају пред школом. Онда се ту нађе и неко са музичким инструментом, па почне игранка, која је умела да потраје до вечери. Била су то лепа времена кад су села била пуна омладине. Тада је „Политика“ имала и посебну рубрику за село – сећа се Радисављевић.

У Пули, где је служио у морнарици ЈНА, није могао да нађе „Политику“ у касарни, а у Задру му је један продавац у киоску чувао примерак „испод тезге“.

Следиле су затим године кад је Захарије прешао да предаје физичко васпитање, најпре у Барбатовцу, па у Малој Плани и, најзад, у Прокупљу, где је дочекао и пензију. У међувремену је завршио и вишу педагошку школу на групи за фискултуру и сав се посветио раду са младима у ДТВ „Партизан“. Са Драгољубом Дабићем, Миодрагом Нором, Милетом Јовановићем, Владиславом – Кепом Милошевићем и Јевтом Златановићем, сад већ легендама масовног спорта у Прокупљу, оснивао је многобројне секције од којих су неке, као гимнастичка, одгајале републичке и савезне прваке. Олимпијске сеоске игре, у којима се Заја нарочито ангажовао, пронеле су славу Прокупчана осамдесетих година прошлога века широм Југославије. А слетови у њиховој организацији и данас се памте као празници младости, лепоте и складности. У витринама Захарија – Заје Радисављевића безброј је признања, од ордена рада до многих пехара, плакета и похвала, од Триглава до Ђевђелије, како се некад говорило.

Д. Борисављевић