Ки­кин­да – Ака­дем­ско дру­штво за не­го­ва­ње му­зи­ке „Гу­сле”, осно­ва­но дав­не 1876. го­ди­не, обе­ле­жи­ло је за­вид­ну тра­ди­ци­ју, век и по тра­ја­ња. „Гу­сле” су би­ле и оста­ле све­до­чан­ство љу­ба­ви пре­ма тра­ди­ци­ји ко­ја се у Ки­кин­ди пре­но­си с ко­ле­на на ко­ле­но. Ју­би­леј „Пр­вих 150 го­ди­на” кру­ни­сан је ве­ли­чан­стве­ним га­ла кон­цер­том, сим­бо­лич­но одр­жа­ним на Сре­те­ње, под­се­ћа­ју­ћи нас да су „Гу­сле” истин­ски те­мељ очу­ва­ња и не­го­ва­ња тра­ди­ци­је, кул­ту­ре и оби­ча­ја.

Оку­пи­ли су се овом при­ли­ком бив­ши и са­да­шњи чла­но­ви ко­ји су за­јед­но за­и­гра­ли на ве­ли­кој сце­ни Спорт­ско-кул­тур­ног цен­тра „Је­зе­ро”.

– Мно­го ми је дра­го што смо се ску­пи­ли по­но­во и што и да­ље функ­ци­о­ни­ше­мо као тим исто као и док смо би­ли ак­тив­ни. Ја сам игра­ла де­сет, а сад не играм већ 20 го­ди­на – и би­ло је баш за­бав­но да се под­се­ти­мо на да­не ка­да смо са ве­ли­ким жа­ром хр­ли­ли на про­бе у „Гу­сле”. И са­мо игра­ње, али и еки­па, вра­ти­ли су ме у про­шлост, де­лу­је као да се ни­кад ни­смо ра­ста­ја­ли. Исти­на је да смо ми јед­на ве­ли­ка фа­ми­ли­ја – ка­же за „По­ли­ти­ку” Бра­ни­сла­ва За­рић.

Нај­ве­ћи по­нос дру­штва је пре­ко 400 ак­тив­них чла­но­ва у 14 сек­ци­ја – од ма­ли­ша­на ко­ји тек пра­ве пр­ве ко­ра­ке до ве­те­ра­на ко­ји су де­це­ни­ја­ма сту­бо­ви ан­сам­бла. Сви они уче­ство­ва­ли су у га­ла кон­цер­ту.

– Ми смо јед­но од нај­ста­ри­јих му­зич­ких дру­шта­ва у Ср­би­ји ко­је сла­ви та­ко ве­ли­ки ју­би­леј. При­пре­ме фол­клор­них ан­сам­ба­ла по­че­ле су кра­јем ок­то­бра, а за то вре­ме би­ло је мно­го по­зи­тив­не енер­ги­је, ко­ја је по­себ­но са­да из­ра­же­на. Ни­је­дан уче­сник, пе­вач, му­зи­чар ни­је пла­ћен са стра­не. То је оно што је бо­гат­ство „Гу­са­ла” и Ки­кин­де. У про­гра­му су за­сту­пље­ни сег­мен­ти ра­зних ко­ре­о­гра­фи­ја свих умет­нич­ких ру­ко­во­ди­ла­ца ко­ји су ра­ди­ли од осни­ва­ња Фол­клор­не сек­ци­је 1946. го­ди­не до да­нас. Сви­ма њи­ма ода­је­мо по­част и при­зна­ње за рад у „Гу­сла­ма” у ко­ји­ма су ста­са­ва­ле ге­не­ра­ци­је фол­кло­ра­ша. Твр­дим да леп­шег ме­ста за од­ра­ста­ње не­ма. По­ред мо­то­ри­ке ко­ја се раз­ви­ја код де­те­та, не­гу­је се со­ци­ја­ли­за­ци­ја, све се ра­ди за­рад гру­пе. Ми смо као му­ске­та­ри – сви за јед­ног, је­дан за све. Увек ка­же­мо: „Гру­па је то­ли­ко до­бра, ко­ли­ко је нај­сла­би­ја ка­ри­ка у њој до­бра” – на­во­ди глав­ни умет­нич­ки ру­ко­во­ди­лац АДЗНМ „Гу­сле” Игор По­пов.

Оно што овај фол­клор­ни ан­самбл из­два­ја је­сте ње­гов кон­ти­ну­и­тет, јер рад дру­штва ни­је пре­ки­дан чак ни то­ком рат­них ви­хо­ра, ка­да се чу­вао пла­мен срп­ске кул­ту­ре и ба­нат­ског иден­ти­те­та под истим име­ном. И та­ко већ 15 де­це­ни­ја. Спо­соб­ност „Гу­са­ла” да тра­ди­ци­ју не по­сма­тра као екс­по­нат у му­зе­ју, већ као жи­ву сна­гу по­твр­ђу­ју број­не ге­не­ра­ци­је. Кроз њи­хо­ве са­ле го­ди­шње про­ђе сто­ти­не мла­дих љу­ди ко­ји уче да по­шту­ју сво­је ко­ре­не. Са пре­сти­жном афир­ма­ци­јом, по­пут од­ли­ко­ва­ња „Фе­ренц Фе­хер”, нај­ви­шег по­кра­јин­ског при­зна­ња у обла­сти кул­ту­ре, дру­штво ула­зи у но­ву епо­ху као чу­вар ба­нат­ске ду­ше и ам­ба­са­дор срп­ске кул­ту­ре.

– Овим кон­цер­том нам ни­је био циљ да по­ка­зу­је­мо ви­со­ке умет­нич­ке до­ме­те, већ на­про­тив, да сви ак­тив­ни чла­но­ви „Гу­са­ла” иза­ђу на сце­ну и да се пред­ста­ве. Љу­ди су на пр­вом ме­сту и по том прин­ци­пу смо функ­ци­о­ни­са­ли 150 го­ди­на, а због то­га смо и оп­ста­ли. На све­ча­но­сти је на­сту­пи­ло нај­пре пет деч­јих гру­па, шко­ла фол­кло­ра, хо­рић, хор, по­том при­прем­на играч­ка гру­па, из­во­ђач­ки, играч­ки ан­сам­бли, ве­те­ра­ни, ре­кре­а­тив­на гру­па, Ве­ли­ки на­род­ни ор­ке­стар, мла­ди там­бу­ра­шки ор­ке­стар. Пре­ко сце­не је про­шло 500 из­во­ђа­ча. Има­ти то­ли­ко ак­тив­них чла­но­ва у ова­ко ма­лом гра­ду ни­је за пот­це­њи­ва­ње – ис­ти­че ди­рек­тор АДЗНМ „Гу­сле” Зо­ран Пе­тро­вић.

„Гу­сле” на­ста­вља­ју да ис­пи­су­ју нај­леп­ше стра­ни­це на­ше на­род­не умет­но­сти, до­ка­зу­ју­ћи да се пе­сма и игра пре­но­се ср­цем, а чу­ва­ју зна­њем.

Бо­гат умет­нич­ки рад

„Гу­сле” су мно­го ви­ше од фол­клор­ног ан­сам­бла. Оне су ин­сти­ту­ци­ја ко­ја об­у­хва­та хор­ско пе­ва­ње – тра­ди­ци­ју ду­гу 140 го­ди­на, ко­ју су гра­ди­ли ве­ли­ка­ни по­пут Јо­си­фа Ма­рин­ко­ви­ћа и Ро­бер­та То­лин­ге­ра. Кроз на­уч­ни рад „Ет­но­кам­па” већ 25 го­ди­на ра­де се сту­диј­ска ис­тра­жи­ва­ња му­зич­ког фол­кло­ра Ба­на­та, по­себ­но у су­сед­ној Ру­му­ни­ји, под вођ­ством еми­нент­них про­фе­со­ра и ет­но­му­зи­ко­ло­га. Упо­ре­до се од 2002. го­ди­не одр­жа­ва и Ме­ђу­на­род­ни фе­сти­вал ор­ке­ста­ра – ФЕ­НОК. Ова ма­ни­фе­ста­ци­ја, кроз му­зич­ке ра­ди­о­ни­це, пре­зен­та­ци­је и кон­цер­те, афир­ми­ше му­зич­ки тра­ди­ци­о­нал­ни фол­клор, ка­ко Ср­би­је, та­ко и зе­ма­ља уче­сни­ца.

Ко­ли­ко је овај фол­клор­ни ан­самбл зна­ча­јан за очу­ва­ње ба­шти­не, го­во­ри и чи­ње­ни­ца да је за­хва­љу­ју­ћи ини­ци­ја­ти­ви „Гу­са­ла”, „Ма­ло ко­ло” – тра­ди­ци­о­нал­на игра из се­вер­ног Ба­на­та – увр­ште­но у На­ци­о­нал­ни ре­ги­стар не­ма­те­ри­јал­ног кул­тур­ног на­сле­ђа Ср­би­је. Оче­ку­је се да ће у слав­но дру­штво у ско­ри­је вре­ме ући и „Ла­за­ри­ца”, оби­чај пре­ска­ка­ња ва­тре уочи Ла­за­ре­ве су­бо­те.

И ма­ли ма­ту­рант­ски плес, ка­да де­ца ки­кинд­ских основ­них шко­ла, дру­гог и че­твр­тог раз­ре­да има­ју шан­су да на­у­че на­род­не игре, та­ко што са­рад­ни­ци ан­сам­бла од­ла­зе у ове обра­зов­не уста­но­ве, ва­жна је ак­тив­ност „Гу­са­ла” ко­ја при­бли­жа­ва фол­клор мла­дим ге­не­ра­ци­ја­ма.