Ули­ца мо­же да бу­де као концертна дворана

Вра­ње – Иако се бли­жи осам­де­се­тој го­ди­ни жи­во­та, не од­би­ја по­зи­ве да сви­ра на ве­се­љи­ма, али и обич­ним ка­фан­ским се­дељ­ка­ма ко­је су сва­ко­днев­не у ње­го­вом род­ном кра­ју. Зи­ји­на сва­ко­днев­на ре­ла­ци­ја је од се­ла Па­влов­ца до Вра­ња, а уко­ли­ко има по­тре­бе и по­зи­ва, пу­ту­је се и ван Вра­ња, нај­че­шће у Бе­о­град.

Зи­ја­дин Кур­тић сви­ра сак­со­фон. У од­но­су на кла­сич­ни ју­жњач­ки му­зич­ки ин­вен­тар ко­ји чи­не тру­ба, кла­ри­нет, хар­мо­ни­ка, бу­бањ, ви­о­ли­на и ги­та­ра, то је ег­зо­ти­ка. Овај ин­стру­мент је рет­кост у орке­стри­ма на ју­гу Ср­би­је.

– Ја сам као му­зи­чар од­ра­стао уз кла­ри­нет. Ка­да су ми по­пу­сти­ла плу­ћа, мо­рао сам да пре­ђем на сак­со­фон. Лак­ше се сви­ра. И да­ље па­тим за кла­ри­не­том, ин­стру­мен­том ко­ји сам по­чео да сви­рам по узо­ру на Кур­ту Ај­ре­ди­но­ви­ћа, нај­ве­ћег мај­сто­ра у Вра­њу. Уз сак­со­фон до­вољ­но је да се при­кљу­че хар­мо­ни­ка и бу­бањ и ето ја­ко до­брог му­зич­ког аран­жма­на за сва мо­гу­ћа ве­се­ља – об­ја­шња­ва Зи­ја за­што је пр­о­ме­нио ин­стру­мент.

– Го­во­ри­ли су ми да бо­ље сви­рам сак­со­фон од не­ка­да­шњег пред­сед­ни­ка Аме­ри­ке Би­ла Клин­то­на. Ни­сам у то си­гу­ран, али знам да је пре сак­со­фо­на кла­ри­нет био и остао мо­ја нај­ве­ћа љу­бав – ка­же му­зи­чар оми­љен ме­ђу Вра­њан­ци­ма.

За раз­ли­ку од сво­јих ко­ле­га му­зи­ча­ра из мла­ђе ге­не­ра­ци­је, Кур­тић де­лу­је скром­но. Ни­је мно­го прич­љив и не во­ли да се жа­ли. Ка­же, ва­жно је са­мо здра­вље:

– Док је чо­век здрав, он мо­же све да по­стиг­не и да бу­де сре­ћан, да има па­ра, љу­бав и да сву­да стиг­не у ве­се­љу и по­ле­ту.

– Вре­ме­на су се пр­о­ме­ни­ла у од­но­су на она ка­да је Ба­ки­ја Ба­кић као му­зи­чар био по­што­ван – од пред­сед­ни­ка оп­шти­не до свих ди­рек­то­ра. Да­нас је на де­лу ко­мер­ци­ја­ли­за­ци­ја, сви су по­че­ли да сви­ра­ју све и сва­шта. Пр­о­ме­ни­ли су се љу­ди и њи­хо­ви уку­си. Све је ма­ње ме­ра­ка, а мно­го ви­ше оних ко­ји би да се кр­оз ве­се­ље и раз­ба­ци­ва­ње нов­цем пр­о­мо­ви­шу као бо­га­ти љу­ди. По­сто­је и та­кве ко­мер­ци­јал­не свир­ке, али ви­ше во­лим оне ме­ра­клиј­ске са по­зна­тим љу­ди­ма – чу­ће­те од овог сак­со­фо­ни­сте са бо­га­том му­зич­ком ка­ри­је­ром.

Од ка­да је остао без су­пру­ге Кур­тић у се­лу Па­вло­вац жи­ви са си­ном филм­ског име­на Ви­не­ту и ње­го­вом по­ро­ди­цом у ко­јој су три кћер­ке. Ви­не­ту сви­ра хар­мо­ни­ку и по­све­ћен је уса­вр­ша­ва­њу у му­зи­ци. Рет­ко за­јед­но на­сту­па­ју.

– Син има свој орке­стар ко­ји не­гу­је не­ки дру­га­чи­ји му­зич­ки укус у ко­ји се ја че­сто не укла­пам, за­то и рет­ко сви­рам са њи­ма – об­ја­шња­ва Зи­ја­дин.

Ка­же да му ни да­нас ни­је те­шко, ка­да га по­зо­ву, да до­ђе са ко­ле­гом ко­ји сви­ра хар­мо­ни­ку или бу­бањ да на­пра­ве ат­мос­фе­ру.

– Че­сто пу­ту­је­мо на ова­кве свир­ке у гра­до­ве ши­ром Ср­би­је. Нај­че­шће у Бе­о­град. Зна се где је но­вац, али че­сто и же­ља да се чу­је аутен­тич­ни ју­жњач­ки звук ко­ји бар ма­ло мо­же да у за­се­нак ба­ци пре­сто­нич­ку бу­ку, ону му­зич­ку у ко­јој има све­га, а нај­ма­ње ме­ра­ка и то­но­ва за ужи­ва­ње – при­ча ис­ку­сни му­зи­чар.

Ка­же да му не сме­та­ју хлад­ни да­ни и че­ста од­су­ства од ку­ће. При­зна­је да је леп­ше ка­да сви­ра на ули­ци ко­ја је ње­му као „кон­церт­на дво­ра­на, а и љу­ди су ве­се­ли­ји и опу­ште­ни­ји”.

– Ка­фа­на је уз му­зи­ку ку­ћа ме­ра­ка, ве­се­ља и ту­ге. Ту, уз пи­ће, му­зи­ка до­ђе као онај нај­пле­ме­ни­ти­ји за­чин у жи­во­ту. За­то знам ка­да су љу­ди ве­се­ли и же­ле му­зи­ком да не­што пр­о­сла­ве, али и ка­да кр­оз звук сак­со­фо­на же­ле да уто­пе сво­ју ту­гу. На­у­чио сам жи­вот сви­ра­ју­ћи раз­ли­чи­тим љу­ди­ма ши­ром Ср­би­је и не­ка­да­шње Ју­го­сла­ви­је – пре­но­си нам сво­ја ис­ку­ства Кур­тић.

Ову ски­цу за пор­трет јед­ног од оми­ље­ног му­зи­ча­ра, ко­га зна­ју у сва­кој врањ­ској ка­фа­ни, са­чи­ни­ли смо у ре­сто­ра­ну „То­чак” на ауто­бу­ској ста­ни­ци у Вра­њу, док је наш са­го­вор­ник са сво­јим ко­ле­гом буб­ња­рем че­као ауто­бус за Бе­о­град.

– Ме­рак је у Вра­ње, а па­ре су у Бе­о­гра­ду... Ме­рак не­ма це­ну, зна­ју то они ко­ји ме зо­ву да им сви­рам – по­ру­чу­је овај скром­ни и не­на­ме­тљи­ви чо­век, уз кон­ста­та­ци­ју да ће сак­со­фон сви­ра­ти док је жив, а он­да и на „оном све­ту”, јер то је је­ди­но што зна да ра­ди.