Зашто радничка класа не би била романтична

76. БЕРЛИНАЛЕ

Берлин – Две генерације се суочавају са љубављу, губитком и одговорношћу и морају да редефинишу шта породица значи, да науче да живе са несавршеним везама породице у којој су рођене и оне коју сада бирају да воле. И то је кратки сиже једне лепе егзистенцијалистичке филмске приче коју је написао и режирао сингапурски аутор Антони Чен.

Његов филм „Сви смо ми странци” с којим заокружује триологију о одрастању коју још чине и филмови „Кишна сезона” и „Занос” (за свој дебитантски „Ило, Ило” освојио је у Кану „Златну камеру”), сада се такмичи за „Златног медведа”, а у ексклузивном интервјуу за „Политику” овај малезијски сценариста и редитељ између осталог објашњава зашто је ово и његов „најрадничкији филм... ”

Свакодневни живот, свакодневна борба за преживљавање и ово јесте егзистенцијалистички филм, али и љубавна прича?

До тога нисам дошао спонтано, све је већ било написано у сценарију. Веома рано сам знао да ће постојати млађи пар који је приморан да се венча због трудноће, а онда и старији пар који је пронашао љубав и одједном су сви заглављени у том малом стану. То је била концепција од самог почетка. Истовремено, осећао сам се веома снажно док сам писао овај филм, јер је ово вероватно најрадничкији од свих мојих филмова. Зашто радничка класа не може да буде романтична? Зашто радничка класа не може да ужива у љубави и радости и да слави мале тренутке? Зашто то мора бити скуп љубавни састанак? Зашто једноставно не могу имати састанак у аутобусу где то ништа не кошта? Покушао сам то да напишем и имао сам веома снажан осећај шта би и како требало то да буде.

Када сам видела први филм из ове ваше триологије нисам могла да слутим да ће се све развити у вероватно највећу хронику Сингапура наших дана. Да ли сте још тада знали да ће тако бити?

Не, нисам тако размишљао и не анализирам свој рад, нисам критичар. Oно што се надам да људи осећају у мом раду јесте да постоји права љубав према обичним људима, према овој земљи и овом граду у којем сам одрастао. А када кажем љубав, она долази са много тога другог. Када волите некога, долази и до разочарања. Понекад долази и до беса и то вас узнемирава. Истовремено, мислим да сваки пут када снимим овај простор или ове људе, увек покушавам да пронађем искреност. И то је оно што радим. И трудим се да не осуђујем своје ликове и просторе у којима снимам.

На који начин вам је прављење трилогије са истим глумцем дало прилику да кроз године у ликовима и причама укључите мало и од његовог живота и вашег односа?

Да, али нисам то намерно урадио. У првом филму овај мој глумац Јео Јан Јан имао је 11 година, у другом филму 17, а сада има 25 година. Гледајући његово одрастање кроз ове моје филмове осећам се као да сам и сам постао старија особа. Мудрост живота. Мислим да сам прошао кроз своје фазе и да сада много боље знам како да контролишем свој темперамент. Моја безобзирност, наивност и невиност. Први филм сам снимио са 27 година, а приказан је у Кану када сам напунио 29, јер је две године чекао у „фиоци”. Мој други филм је снимљен када сам имао тридесетак година, а овај последњи у мојим раним четрдесетим. И сам сам, попут мог глумца, прошао кроз три различите фазе. Био сам готово дечак када сам почео, а сада моје дете има седам година. Ја сам отац, муж, прошао сам кроз брак и кроз сломљено срце. Све је то утиснуто у овај филм.

Је ли зато он веома сложен?

Другачије очигледно не умем. Понекад ми пријатељи из сингапурске филмске индустрије кажу: „Антони, превише озбиљно схваташ ствари. Понекад је филм само посао, само га снимиш и он успе.” Али ја не могу тако. Сваки пут када снимим филм у њему има толико личних емоција и некада то стварно боли. Међутим, емоције из обичног живота ме покрећу. Одрастајући сам, попут мог јунака, постао сам и одговорнији.

Мислим да се ваш филм може назвати „Трагање за одговорношћу”, зашто му је наслов „Сви смо странци”?

То је сасвим добро питање јер кинески наслов филма и енглески наслов имају два различита значења. Енглески наслов је „Сви смо ми странци”, кинески је „Ми нисмо странци”. Направио све ове филмове где се све врти око породице и блиских односа, али све су то конструисане породице, и странци могу бити породица. У друштву, у животу, сви смо странци, али истовремено, сви смо повезани на одређени начин и као да понашање једне особе некако утиче на другу.

Ваш филм као да даје и омаж француском новом таласу и Жаку Демију који је такође снимио три филма са истим глумцем, а има и тематских блискости попут трудноће, сломљеног срца, борбе пролетеријата?

Драго ми је што ме упоређујете са овим ствараоцем, али ништа нисам урадио намерно. Блиски су ми многи ствараоци из светске кинематографије јер сам уз њу одрастао, а и студирао сам филмску школу – немачки експресионизам, француски нови талас, италијански неореализам. Све су то биле хранљиве материје и вероватно сам састављен од свих тих утицаја. У једну сам стар сигуран а то је да нисам желео да филм буде превише стилизован и то је било најтеже. Стално сам говорио свом тиму да им је задатак да учинимо обичан живот лепим. Као да покушавате да избришете себе као редитеља иза камере.

Фасцинира и  богатство простори у којима сте снимали „Сви смо ми странци”?

Што више снимам филмове то више осећам да су простори, локације веома важни. Глумц, ликови, имају емоције, али осећам да и простори имају емоције. Проналажење правих локација је за мене због тога веома важно. Рецимо, никада нисам помислио да су државни станови у Сингапуру лепи. Увек сам мислио да су тако ружни за снимање. Ово је први пут да сам то снимио и заправо су прилично лепи. Када светлост уђе у право време и онда осетите да овде заправо постоји лепота. И то је оно што тражим.

Сингапур у вашем филму није само центар финансијског тржишта. Колико вам је важно да покажете културолошку различитост, богатство и текстуру ваше земље и малезијског друштва?

За мене је важно имати заиста искрен поглед на земљу, јер би вам Туристичка организација Сингапура очигледно приказала одређену страну Сингапура – да је то веома просперитетан, веома богат, веома имућан, веома чист град и то јесте тако. Али, истовремено, обични радници и раднице који вредно раде сваки дан, пребројавају свој готово празан новчаник свакодневно, јер је Сингапур постао је један од најскупљих градова за живот. Покушавам да заиста ухватим осећај те класне поделе, осећај света. Идемо од најскупљег хотела са пет звездица до малог, помало рустичног пијачног кафића. А ту је и тај осећај усамљености. Што се више градови развијају, што више постају богатији и просперитетнији, људима је хладније. Међу људима сте, много њих шета около, али су њихове душе усамљене. Са свим овим данашњим модерним погодностима људи се не зближавају, постоји крхкост и усамљеност коју осећате у друштву. Покушао сам то да ухватим.