Комедија није бекељење

Представа „Буба у уху” Жоржа Фејдоа, у режији Љубише Ристића, са глумцем Николом Симићем у лику неодољивог Господина Шандебиза-Поша, прави је рекордер у дужини трајања. Премијера популарне „Бубе” изведена је 7. јуна 1971. године, као дипломско остварење редитеља Љубише Ристића, у Југословенском драмском позоришту у Београду и најдуговечнија је представа код нас, па и шире, са преко 1.400 извођења!

После краће паузе, водвиљ „Буба у уху” је од пре неколико дана, на радост позоришне публике, поново заблистао на сцени „Бојан Ступица”, истина у новом руху јер су дотрајали костими и сценографија у међувремену обновљени.Сценографија је адаптирана према оригиналном решењу Владислава Лалицког из 1971, а урадила ју је сценографкиња Јасмина Холбус. Њена креација је својеврсни омаж недавно преминулом сценографу Лалицком.

О феномену „Бубе у уху” разговарали смо са Николом Симићем који је у свим представама играо од самог почетка. И намерава да тако и настави.

– „Буба у уху” се, заиста, може назвати феноменом, поготово ако се не зна да је та представа још док смо је радили била под знаком питања. Мало је недостајало да буде скинута, односно да не доживи премијеру. На једној од генералних проба било је неизвесно да ли ће изаћи или не. Сећам се да је покојни Љуба Тадић био на тој проби и да је дао зелено светло да идемо до краја. Пробати комедију на сцени без публике је као да играте за глувонеме. Не знате какве ће бити реакције гледалаца, како ће све то изгледати; посебно овде, јер је то био први водвиљ који је игран код нас. То је био смели покушај! Сви смо здушно учествовали у градњи те представе. И међу нама, морам признати, било је дилеме какав ће бити крајњи исход. На премијери се, међутим, догодила права експлозија позитивних емоција. Нисмо очекивали такву реакцију. Били смо у шоку, зачуђени. Тако је, ето, кренуло и ево траје до данас – наглашава Симић.

Никола Симић са Фејдоовим Господином Шандебизом и Пошом другује 39 година. Са њима је преживљавао радости и тужне тренутке, успоне и падове и, ево, остао им веран до данас.

– На неки начин сам заштитни знак те представе. У „Буби” играм од премијере, многи глумци су се мењали, било је пуно ускакања, замена. Ево, после паузе од пет месеци, „Буба” је поново на репертоару. Имамо нови декор, заменили смо неке костиме, а очекујемо да и остале костиме обновимо. У новој представи су и нови млади глумци: Соња Костић, Тиња Дошен и Александар Лазић. Полазим од себе: када сам почињао да се бавим глумом било ми је драго што је ту било великих глумаца који су желели да ми помогну. Текст никада не учим код куће, везујем га за пробе; ту се рађа сазнање о карактеру, особине лика. А сваком лику морате да се посветите до краја, да живите са њим, да буде део вас. Трудим се колико могу да побегнем од себе и дочарам тај карактер, прича уметник.

Никола Симић иза себе има богату каријеру. Једнако добар у позоришту, на филму, и у телевизијским серијама, постао је синоним за комедију. Своје ликове градио је брижљиво и темељно а имао је и другачије амбиције – неостварене су му жеље да буде сликар или вајар и да себе види у ликовима драмских јунака. Чак је, каже нам, и за пријемни испит на Академији за позориште, филм, радио и телевизију спремао Чеховљеве монологе.

– Била је то представа „Механа на главном друму” А. П. Чехова коју смо радили у Првој београдској гимназији, режирао ју је покојни Пера Богићевић. Били су ту и Бата Стојковић, Милутин Бутковић. Сећам се да ми је Бата Стојковић био партнер на пријемном испиту. Желео сам да будем драмски глумац, да играм Хамлета, Ричарда Трећег...., али је живот хтео да будем нешто друго – прича Симић и додаје:

– Комедију је теже играти од драме, поготово ако носите епитет комичара. Публика не улази ни у какве ваше животне проблеме, она је дошла због вас, и очекује то што очекује. Тешко је играти комедију, она тражи пуни ангажман и озбиљност. Мој узор је био Чарли Чаплин, обожавао сам га. Сећам се да је мој брат Славко, за време окупације донео неке његове кратке филмове који су, наравно, били забрањени, па смо их тајно гледали у тој једној соби где смо живели на Топличином венцу. Чаплин је радио пуним ангажманом, гледајте само његовог „Великог диктатора”. То се сматра ремек-делом. Комедија није бекељење, кривљење, него је играње са пуно вере – каже наш саговорник.

Никола Симић слободно време проводи на свом плацу у Срему. То је, како рече, његова оаза мира и тишине. Ипак, открио нам је своје нове професионалне подухвате.

– Зоран Давинић, по мојој идеји, пише сценарио за серију која се зове „Златно јаје” и коју ћемо заједно радити. Упоредо са овим пројектом, припремам представу чији су аутори М. Јањуш и мој брат Славко Симић, а зове се „Сладак купус с овчетином, па извол’те на самоубиство”. То је дуо комедија за месаре и лекаре, штетна по живот и здравље… Тема је интересантна, типично наша, догађа се између два рата у провинцији, где неки газда Никола долази код младе докторке, жали се да му није добро, она га испитује, натера га да јој исприча шта ради и чиме се бави, и схвата да главни јунак од јутра до вечери само једе, каже на крају разговора Никола Симић.

Борка Требјешанин