Новински јавни сервис

Не тако давно читање новина представљало је важан део дневног ритуала. Новине су се читале уз јутарњу кафу или након посла, а у свакој кући која је држала до себе куповале су се дневне новине. 
Новине се, међутим, све ређе купују и све мање читају. У мом случају само кад одем у оближњи кафе. Тада обавезно са сталка узмем три доступна дневна листа, али увек се изнова разочарам јер сва три „прочитам” и пре него што стигне капучино који сам наручио. Другим речима, у новинама немам шта да прочитам. Тада узмем телефон па „листам” стране новине и гледам објаве с различитих друштвених мрежа. Ово последње ме посебно љути јер након прегледа тих објава имам осећај да сам глупљи и тупљи. Некада се добар новински текст памтио дуго, док се и најспектакуларнији мим заборави готово у следећем моменту, а само понеки остане у меморији – додуше телефонској, ако се проследи блиским особама. 
Овај ламент над писаном речју и штампаним медијима може изгледати непотребно. Уосталом, то је као јадиковање гуслара што се публика која се некада тискала око њих одала слушању радија и гледању телевизијских сапуница чим је телевизор ушао у сваки дом. Слично је и нерасположење љубитеља уметничке музике што превладала популарна музика која се ори са свих музичких платформи. За коју годину доћи ће, међутим, генерације које неће ни знати чему служи телевизор, као што многи данас не знају како изгледају ни чему служе радио-апарат, транзистор, магнетофон, касетофон или вокмен па их сматрају тајанственим предметима из далеке прошлости. 
Све наведено делом је последица технолошког напретка и преласка на дигиталне медије који брже преносе информације, али не треба заборавити да су и технолошке иновације узроковане захтевима тржишта, променама у друштвеним односима и условима живота. Опадање интересовања за новине и смањење тиража у том смислу (с пар разумљивих изузетака) представља глобални тренд. Осим дигитализације и убрзања темпа живота, губитак дневне рутине услед преношења посла и на слободно време представља део објашњења за опадање новинских тиража. 
Новине су се овим променама прилагођавале тако што су се трансформисале у жуту штампу или политичке таблоиде. Садржај који је у штампаном облику намењен онима који нису овладали дигиталним технологијима преноси се на портале које прате дигитално писмени формирајући и код једних и код других сличан естетски и интелектуални укус. Бомбастични наслови који не одговарају садржају текстова, непроверене копи-пејст информације преузете са других портала, шкакљиве најаве које буде знатижељу и друге ниске пориве, одсуство било какве аналитичности, примат трач рубрика и црне хронике учинили су да и они који су упркос раније поменутим технолошким и животним променама читали штампане новине изгубе интересовање за њих. 
Па ипак овде није реч о жалу за „старим добрим временима”. Реч је о позиву да се случај дневних новина озбиљније размотри. Ако их упоредимо с већ поменутим примерима гуслара, уметничке музике или културних садржаја у радио и телевизијским програмима видећемо да ништа од наведеног данас не би постојало – ни културно-уметничка друштва, ни симфонијски оркестри, ни Други и Трећи канал јавног сервиса да су препуштени искључиво ћудима тржишта. Све ове институције очуване су само зато што је постојао јавни интерес да не буду жртвоване на олтар бога Профита. Суштинско је питање да ли постоји јавни интерес да се сачува писана реч на начин да Србија има барем један дневни лист за који би се могло рећи да чува високе стандарде новинарства. 
Да ли је могуће да држава нема интерес да помогне барем једно штампано јавно гласило за које би се могло рећи да представља оно што се некада звало став званичног Београда, односно које би на доследан, интелигентан, разумљив, али и разуман начин представљало израз кључних националних и државних интереса Србије? За који би се то лист у Србији данас могло рећи да доследно изражава и подупире јавно прокламоване циљеве као што су императив економског развоја, очување националног идентитета и територијалног суверенитета, подршка Србима у региону да очувају своја национална права, евроинтеграције и мирољубива полицентрична спољна политика? Теза да је тешко замислити лист који би могао да прати овакву оксиморон политику, односно наизглед супротстављене захтеве, не стоји. Пре би се могло рећи да се управо због непостојања таквих гласила ти циљеви у јавности чине међусобно супротстављени. 
Од таблоида и портала који живе од броја прегледа или сталних или повремених донација из светских и домаћих центара моћи таква се оријентација не може очекивати. Држави је „забрањено” да финансира медије, али би било сасвим у реду да из средстава јавног медијског сервиса намењених искључиво телевизији и радију барем мајушни део од 140 милиона евра припадне и неком дневном листу који би постао новински јавни сервис. Тренутно већина талентованих новинара бежи у електронске медије због бољих плата, напуштајући писање без обзира на дар који имају. 
Тек појава квалитетног дневног листа могла би да привуче заинтересоване читаоце не само у Србији, него и у региону. Тај лист би уместо тумачења светских збивања преузетих са светских медија имао домаће коментаторе и тумачења збивања из перспективе нашег јавног интереса. Такве дневне новине могле би да привуку читаоце разноврсних идеолошких и политичких преференција заинтересоване да читају квалитетне текстове без обзира на то о којој теми је реч. Такав лист би привукао и регионалну пажњу јер би сведочио и тумачио српску позицију кад је реч о различитим питањима. Такве новине, наравно, не би могле да преокрену трендове о којима је било речи, али би могле да их успоре бар у оном делу у којем дневне новине губе читаоце зато што у њима више нема шта да се прочита.

*Професор Филозофског 
факултета у Београду