Novinski javni servis

Ne tako davno čitanje novina predstavljalo je važan deo dnevnog rituala. Novine su se čitale uz jutarnju kafu ili nakon posla, a u svakoj kući koja je držala do sebe kupovale su se dnevne novine. 
Novine se, međutim, sve ređe kupuju i sve manje čitaju. U mom slučaju samo kad odem u obližnji kafe. Tada obavezno sa stalka uzmem tri dostupna dnevna lista, ali uvek se iznova razočaram jer sva tri „pročitam” i pre nego što stigne kapučino koji sam naručio. Drugim rečima, u novinama nemam šta da pročitam. Tada uzmem telefon pa „listam” strane novine i gledam objave s različitih društvenih mreža. Ovo poslednje me posebno ljuti jer nakon pregleda tih objava imam osećaj da sam gluplji i tuplji. Nekada se dobar novinski tekst pamtio dugo, dok se i najspektakularniji mim zaboravi gotovo u sledećem momentu, a samo poneki ostane u memoriji – doduše telefonskoj, ako se prosledi bliskim osobama. 
Ovaj lament nad pisanom rečju i štampanim medijima može izgledati nepotrebno. Uostalom, to je kao jadikovanje guslara što se publika koja se nekada tiskala oko njih odala slušanju radija i gledanju televizijskih sapunica čim je televizor ušao u svaki dom. Slično je i neraspoloženje ljubitelja umetničke muzike što prevladala popularna muzika koja se ori sa svih muzičkih platformi. Za koju godinu doći će, međutim, generacije koje neće ni znati čemu služi televizor, kao što mnogi danas ne znaju kako izgledaju ni čemu služe radio-aparat, tranzistor, magnetofon, kasetofon ili vokmen pa ih smatraju tajanstvenim predmetima iz daleke prošlosti. 
Sve navedeno delom je posledica tehnološkog napretka i prelaska na digitalne medije koji brže prenose informacije, ali ne treba zaboraviti da su i tehnološke inovacije uzrokovane zahtevima tržišta, promenama u društvenim odnosima i uslovima života. Opadanje interesovanja za novine i smanjenje tiraža u tom smislu (s par razumljivih izuzetaka) predstavlja globalni trend. Osim digitalizacije i ubrzanja tempa života, gubitak dnevne rutine usled prenošenja posla i na slobodno vreme predstavlja deo objašnjenja za opadanje novinskih tiraža. 
Novine su se ovim promenama prilagođavale tako što su se transformisale u žutu štampu ili političke tabloide. Sadržaj koji je u štampanom obliku namenjen onima koji nisu ovladali digitalnim tehnologijima prenosi se na portale koje prate digitalno pismeni formirajući i kod jednih i kod drugih sličan estetski i intelektualni ukus. Bombastični naslovi koji ne odgovaraju sadržaju tekstova, neproverene kopi-pejst informacije preuzete sa drugih portala, škakljive najave koje bude znatiželju i druge niske porive, odsustvo bilo kakve analitičnosti, primat trač rubrika i crne hronike učinili su da i oni koji su uprkos ranije pomenutim tehnološkim i životnim promenama čitali štampane novine izgube interesovanje za njih. 
Pa ipak ovde nije reč o žalu za „starim dobrim vremenima”. Reč je o pozivu da se slučaj dnevnih novina ozbiljnije razmotri. Ako ih uporedimo s već pomenutim primerima guslara, umetničke muzike ili kulturnih sadržaja u radio i televizijskim programima videćemo da ništa od navedenog danas ne bi postojalo – ni kulturno-umetnička društva, ni simfonijski orkestri, ni Drugi i Treći kanal javnog servisa da su prepušteni isključivo ćudima tržišta. Sve ove institucije očuvane su samo zato što je postojao javni interes da ne budu žrtvovane na oltar boga Profita. Suštinsko je pitanje da li postoji javni interes da se sačuva pisana reč na način da Srbija ima barem jedan dnevni list za koji bi se moglo reći da čuva visoke standarde novinarstva. 
Da li je moguće da država nema interes da pomogne barem jedno štampano javno glasilo za koje bi se moglo reći da predstavlja ono što se nekada zvalo stav zvaničnog Beograda, odnosno koje bi na dosledan, inteligentan, razumljiv, ali i razuman način predstavljalo izraz ključnih nacionalnih i državnih interesa Srbije? Za koji bi se to list u Srbiji danas moglo reći da dosledno izražava i podupire javno proklamovane ciljeve kao što su imperativ ekonomskog razvoja, očuvanje nacionalnog identiteta i teritorijalnog suvereniteta, podrška Srbima u regionu da očuvaju svoja nacionalna prava, evrointegracije i miroljubiva policentrična spoljna politika? Teza da je teško zamisliti list koji bi mogao da prati ovakvu oksimoron politiku, odnosno naizgled suprotstavljene zahteve, ne stoji. Pre bi se moglo reći da se upravo zbog nepostojanja takvih glasila ti ciljevi u javnosti čine međusobno suprotstavljeni. 
Od tabloida i portala koji žive od broja pregleda ili stalnih ili povremenih donacija iz svetskih i domaćih centara moći takva se orijentacija ne može očekivati. Državi je „zabranjeno” da finansira medije, ali bi bilo sasvim u redu da iz sredstava javnog medijskog servisa namenjenih isključivo televiziji i radiju barem majušni deo od 140 miliona evra pripadne i nekom dnevnom listu koji bi postao novinski javni servis. Trenutno većina talentovanih novinara beži u elektronske medije zbog boljih plata, napuštajući pisanje bez obzira na dar koji imaju. 
Tek pojava kvalitetnog dnevnog lista mogla bi da privuče zainteresovane čitaoce ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Taj list bi umesto tumačenja svetskih zbivanja preuzetih sa svetskih medija imao domaće komentatore i tumačenja zbivanja iz perspektive našeg javnog interesa. Takve dnevne novine mogle bi da privuku čitaoce raznovrsnih ideoloških i političkih preferencija zainteresovane da čitaju kvalitetne tekstove bez obzira na to o kojoj temi je reč. Takav list bi privukao i regionalnu pažnju jer bi svedočio i tumačio srpsku poziciju kad je reč o različitim pitanjima. Takve novine, naravno, ne bi mogle da preokrenu trendove o kojima je bilo reči, ali bi mogle da ih uspore bar u onom delu u kojem dnevne novine gube čitaoce zato što u njima više nema šta da se pročita.

*Profesor Filozofskog 
fakulteta u Beogradu