Варшава жели атомско оружје

Осећате несигурност као да сте на корак од Јалте, рекла је пољска историчарка Каролина Вигура, алудирајући на конференцију из 1945. године, када су амерички председник Френклин Рузвелт и британски премијер Винстон Черчил, уз виски и цигаре, препустили судбину источне Европе Јосифу Стаљину.

„Стара тескоба се поново јавља, да ће нас Русија напасти, а Запад издати”, додала је она. Отуда и закључак до којег је недавно дошао председник Пољске Карол Навроцки: да би земља која себе види као бедем против руског продора у Европу, суочена повлачењем америчких војника са Старог континента, требало да започне развој нуклеарне одбране. У интервјуу за телевизију „Полсат” у недељу, он је навео да је „велики присталица придруживања Варшаве нуклеарном пројекту” и оценио да треба да гради своју безбедносну стратегију „на основу нуклеарног потенцијала”.

„Тај пут, уз поштовање свих међународних прописа, јесте пут којим треба да идемо. Морамо радити на том циљу како бисмо могли да започнемо конкретне кораке. Ми се налазимо непосредно на граници оружаног сукоба. Агресиван, империјални став Русије према Пољској добро је познат”, истакао је Навроцки.

Његове речи долазе у тренутку када у неколико европских земаља расте дебата о развоју сопственог атомског оружја. На пример, летонска премијерка Евика Силиња изјавила је на Минхенској безбедносној конференцији да „нуклеарно одвраћање може да пружи нове могућности”, док је немачки канцелар Фридрих Мерц рекао да су у току разговори са Француском о заједничкој европској нуклеарној одбрани.

Слично томе Варшава је још прошле године потписала споразум са Паризом који, према речима премијера Доналда Туска, отвара могућност да Пољска једног дана буде под француским кишобраном. У пракси, то значи да Варшава добије гаранције сличне члану 5 НАТО-а, што је свакако реалније од приступа Навроцког. Јер Пољска је потписница Споразума о неширењу нуклеарног оружја (НПТ), који забрањује државама које те давне 1970. године, када је уговор ступио на снагу, нису биле међу пет званично признатих нуклеарних сила, да набављају атомско оружје. Међутим, Израел, Индија и Пакистан, који никада нису потписали тај документ, као и Северна Кореја, која се из њега повукла, у међувремену су развили нуклеарно наоружање. Иако се у Пољској још раније водила расправа о покушају приступања „нуклеарном клубу”, бивши премијер Јарослав Качињски, изјавио је 2022. да би, као грађанин, волео да види Варшаву са нуклеарним оружјем, али је додао и да „као одговоран политичар, мора да оцени ову идеју као нереалну”.

Још један проблем Пољске, када је реч о њеној жељи за атомском бомбом, био би и потенцијални одговор Русије. Ако Вашингтон реагује бомбардовањем због иранског обогаћивања уранијума, 10.000 километара далеко од својих граница, зашто и Москва, која се граничи са Пољском, не би поступила исто? Посебно када изјаве руских званичника, у којима предњачи бивши председник Дмитриј Медведев, наговештавају да би нуклеарно оружје могло бити употребљено у рату против Украјине, ако Запад пређе црвену линију у војној помоћи Кијеву. На питање како би Кремљ могао да узврати на пољски нуклеарни програм, Навроцки је избегао конкретан одговор: „Русија може агресивно да реагује на било шта”, навео је он.  

На мрачну атмосферу упозорио је Француски институт за међународне односе још пре две године. У њиховом извештају наводи се да рат у Украјини има потенцијал да повећа ризике од ширења нуклеарног оружја, јер шаље сигнал да нуклеарне силе могу напасти противника конвенционалним средствима, док своје деловање подупиру нуклеарним претњама како би одвратиле треће стране од интервенције.

„Рат такође шаље поруку да је атомско наоружање неопходна гаранција националне безбедности”, наводи се у документу. Из тог угла, многи Украјинци и данас жале што су се одрекли тог арсенала. Када се Совјетски Савез распао 1991. године, Украјина је на својој територији имала трећу по величини нуклеарну „ризницу” на свету, али је се 1994. одрекла у замену за обећање Русије, као и Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства, да ће поштовати њихове границе и уздржати се од употребе или претње употребом војне силе. У тренутим геополитичким околностима, на том примеру и остале земље су постале свесне да стара обећања одавно више не важе.