Varšava želi atomsko oružje

Osećate nesigurnost kao da ste na korak od Jalte, rekla je poljska istoričarka Karolina Vigura, aludirajući na konferenciju iz 1945. godine, kada su američki predsednik Frenklin Ruzvelt i britanski premijer Vinston Čerčil, uz viski i cigare, prepustili sudbinu istočne Evrope Josifu Staljinu.

„Stara teskoba se ponovo javlja, da će nas Rusija napasti, a Zapad izdati”, dodala je ona. Otuda i zaključak do kojeg je nedavno došao predsednik Poljske Karol Navrocki: da bi zemlja koja sebe vidi kao bedem protiv ruskog prodora u Evropu, suočena povlačenjem američkih vojnika sa Starog kontinenta, trebalo da započne razvoj nuklearne odbrane. U intervjuu za televiziju „Polsat” u nedelju, on je naveo da je „veliki pristalica pridruživanja Varšave nuklearnom projektu” i ocenio da treba da gradi svoju bezbednosnu strategiju „na osnovu nuklearnog potencijala”.

„Taj put, uz poštovanje svih međunarodnih propisa, jeste put kojim treba da idemo. Moramo raditi na tom cilju kako bismo mogli da započnemo konkretne korake. Mi se nalazimo neposredno na granici oružanog sukoba. Agresivan, imperijalni stav Rusije prema Poljskoj dobro je poznat”, istakao je Navrocki.

Njegove reči dolaze u trenutku kada u nekoliko evropskih zemalja raste debata o razvoju sopstvenog atomskog oružja. Na primer, letonska premijerka Evika Silinja izjavila je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji da „nuklearno odvraćanje može da pruži nove mogućnosti”, dok je nemački kancelar Fridrih Merc rekao da su u toku razgovori sa Francuskom o zajedničkoj evropskoj nuklearnoj odbrani.

Slično tome Varšava je još prošle godine potpisala sporazum sa Parizom koji, prema rečima premijera Donalda Tuska, otvara mogućnost da Poljska jednog dana bude pod francuskim kišobranom. U praksi, to znači da Varšava dobije garancije slične članu 5 NATO-a, što je svakako realnije od pristupa Navrockog. Jer Poljska je potpisnica Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT), koji zabranjuje državama koje te davne 1970. godine, kada je ugovor stupio na snagu, nisu bile među pet zvanično priznatih nuklearnih sila, da nabavljaju atomsko oružje. Međutim, Izrael, Indija i Pakistan, koji nikada nisu potpisali taj dokument, kao i Severna Koreja, koja se iz njega povukla, u međuvremenu su razvili nuklearno naoružanje. Iako se u Poljskoj još ranije vodila rasprava o pokušaju pristupanja „nuklearnom klubu”, bivši premijer Jaroslav Kačinjski, izjavio je 2022. da bi, kao građanin, voleo da vidi Varšavu sa nuklearnim oružjem, ali je dodao i da „kao odgovoran političar, mora da oceni ovu ideju kao nerealnu”.

Još jedan problem Poljske, kada je reč o njenoj želji za atomskom bombom, bio bi i potencijalni odgovor Rusije. Ako Vašington reaguje bombardovanjem zbog iranskog obogaćivanja uranijuma, 10.000 kilometara daleko od svojih granica, zašto i Moskva, koja se graniči sa Poljskom, ne bi postupila isto? Posebno kada izjave ruskih zvaničnika, u kojima prednjači bivši predsednik Dmitrij Medvedev, nagoveštavaju da bi nuklearno oružje moglo biti upotrebljeno u ratu protiv Ukrajine, ako Zapad pređe crvenu liniju u vojnoj pomoći Kijevu. Na pitanje kako bi Kremlj mogao da uzvrati na poljski nuklearni program, Navrocki je izbegao konkretan odgovor: „Rusija može agresivno da reaguje na bilo šta”, naveo je on.  

Na mračnu atmosferu upozorio je Francuski institut za međunarodne odnose još pre dve godine. U njihovom izveštaju navodi se da rat u Ukrajini ima potencijal da poveća rizike od širenja nuklearnog oružja, jer šalje signal da nuklearne sile mogu napasti protivnika konvencionalnim sredstvima, dok svoje delovanje podupiru nuklearnim pretnjama kako bi odvratile treće strane od intervencije.

„Rat takođe šalje poruku da je atomsko naoružanje neophodna garancija nacionalne bezbednosti”, navodi se u dokumentu. Iz tog ugla, mnogi Ukrajinci i danas žale što su se odrekli tog arsenala. Kada se Sovjetski Savez raspao 1991. godine, Ukrajina je na svojoj teritoriji imala treću po veličini nuklearnu „riznicu” na svetu, ali je se 1994. odrekla u zamenu za obećanje Rusije, kao i Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva, da će poštovati njihove granice i uzdržati se od upotrebe ili pretnje upotrebom vojne sile. U trenutim geopolitičkim okolnostima, na tom primeru i ostale zemlje su postale svesne da stara obećanja odavno više ne važe.